Anđeo tuge

Sa raspuštenom kosom, pod vencem od ljubičica,
spustivši bleđanu glavu na zvučnu srebrnu liru,
ja vidim nebesku sliku.
Sa pokidanih žica, poslednji akord zvoni.
Božanska neka tuga svetli se sa njenog lica,
i ona suze roni.
Andjeo to je Tuge.
Po dubravama tavnim
njezina čudna pesma bolno i slatko ječi;
u njojzi očajnik traži utešne i mile reči,
i njima tugu goni.
Ona ga u nebo diže, dajuć’ mu krioca svoja…
Muzo! Hajdemo njojzi, jer to je sestrica tvoja.

Vojislav Ilić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*