Bolani Dojčin

Razbolje se vojvoda Dojčine
U Solunu gradu bijelome,
Bolovao za devet godina;
Pa Soluna ne zna za Dojčina,
Oni misle, da je preminuo.
To se čudo na daleko čulo,
Čak daleko u zemlju Arapsku,
Začuo je Uso Arapine,
Jednak čuo, jednak sedla vranca,
Pravo ode ka Solunu gradu,
Te on pade pod Soluna grada,
Pod Soluna u polje široko,
Usred polja šator razapeo,
Od Soluna ište zatočnika,
Da iziđe njemu na mejdana,
Da junački mejdan podijele.
U Solunu ne ima junaka,
Da iziđe njemu na mejdana:
Dojčin bio, pa se razboljeo;
Bio Duka, pa ga boli ruka;
Jest Ilija luda adžamija,
Ono boja nije ni viđelo,
A kamo li s kime učinilo,
Ta ako bi ono i izišlo,
Al’ mu ne da ostarila majka:
„Ne, Ilija, luda adžamijo!
„Tebe hoće Arap prevariti,
„Te će mi te luda pogubiti,
„Ostaviti samoranu majku.“
Kad to viđe crni Arapine,
Đe junaka u Solunu nema,
Da iziđe njemu na mejdana,
Na Solun je porez udario:
Sve na dvora po jalova ovna,
Po furunu ljeba bijeloga,
I po tovar vina crvenoga,
I po kondir žežene rakije,
I po dvadest žutijeh dukata,
I po jednu lijepu đevojku,
Ja đevojku, ja nevjestu mladu,
Kojano je skoro dovedena,
Dovedena, jošte ne ljubljena.
Sav je Solun porez izredio,
Redak dođe dvoru Dojčinovu;
Ali Dojčin nikoga ne ima,
Do imade ljubu vijernicu
I Jelicu svoju milu seju;
One jadne porez sastavljale,
Al’ ga niko da odnese nema,
Jer ga Arap privatiti ne će
Bez Jelice lijepe đevojke.
One su se jadne uzmučile;
Sjede Jela bratu više glave,
Roni suze niz bijelo lice,
Te je bratu lice pokapala;
Tad’ se jadan Dojčin razabrao,
Pa besjedi bolani Dojčine:
„Dvori moji, ognjem sagoreli!
„A kade mi brže prokapaste?
„Da mi nije umrijeti s mirom.“
Progovara Jelica đevojka:
„O moj brate, bolestan Dojčine!
„Nisu tvoji dvori prokapali,
„No su suze Jelice sestrice.“
Tad’ govori bolestan Dojčine:
„Što je sele, ako Boga znadeš!
„Al’ je vama ljeba nestanulo?
„Ali ljeba, al’ crvena vina?
„Ali zlata, al’ bijela platna,
„Nemaš čime na đerđefu vesti,
„Nemaš čime, al’ nemaš po čemu?“
Progovara Jelica đevojka:
„O moj brate, bolani Dojčine!
„Dosta imam ljeba bijeloga,
„A još više vina crvenoga;
„Dosta zlata i bijela platna,
„Imam čime na đerđefu vesti,
„Imam čime, i imam po čemu;
„Al’ da vidiš i druge nevolje:
„Jest došao Uso Arapine
„Pod Soluna u polje široko,
„Od Soluna ište zatočnika,
„Da iziđe njemu na mejdana;
„U Solunu ne ima junaka,
„Da iziđe njemu na mejdana;
„A kad viđe crni Arapine,
„On udari porez na Soluna:
„Sve na dvora po debela ovna,
„Po furunu ljeba bijeloga,
„I po tovar crvenike vina,
„I po kondir žežene rakije,
„I po dvadest žutijeh dukata,
„I po jednu lijepu đevojku,
„Ja đevojku, ja nevjestu mladu;
„Sav je Solun porez izredio,
„Redak dođe na tvoje dvorove:
„Ti ne imaš brata nikakvoga,
„Da sastavlja porez Arapinu,
„No smo jadne same sastavljale,
„I mi jesmo porez sastavile,
„Al’ ga niko odnijeti nema,
„Jer ga Arap privatiti ne će
„Bez Jelice baš tvoje sestrice;
„A ču li me, bolestan Dojčine,
„Ja ne mogu ljubit’ Arapina,
„Ču li brate, za života tvoga.“
Tade reče bolani Dojčine:
„Hej Solune, ognjem sagoreo!
„Đe u tebe ne ima junaka,
„Da iziđe Arapu na mejdan,
„No mi ne bi umrijeti s mirom.
Pa doziva ljubu Anđeliju:
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
„Jel’ mi jošte u životu doro?“
Progovara ljuba Anđelija:
„Gospodaru, bolestan Dojčine!
„Jeste tebe doro u životu,
„I dobro sam ugojila dora.“
Tad’ besjedi bolani Dojčine:
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
„Idi uzmi dora debeloga,
„Te ga vodi mome pobratimu,
„Pobratimu Petru nalbantinu,
„Da mi kuje veresijom dora,
„Hoću isti Arapu na mejdan,
„Hoću isti, ako doći ne ću.“
Jednak njega ljuba poslušala,
Ona uze dora debeloga,
Odvede ga Petru nalbantinu,
Kad je viđe Pero nalbantine,
Još je njojzi bio govorio:
„Snaho moja, tanka Anđelija!
„Zar je mene pobro preminuo,
„Te ti vodiš dora na prodaju?“
Ja govori dilber-Anđelija:
„Moj đevere, nalbantine Pero!
„Nije tebe pobro preminuo,
„No se tebe pobro pozdravio.
„Da mu kuješ veresijom dora,
„Da on ide Arapu na mejdan;
„Kad se vrati, da ti potkov plati“
Progovara nalbantine Pero:
„Anđelija, moja snaho mila!
„Ja ne kujem konje veresijom;
„Da mi dadeš tvoje oke čarne,
„Da ih ljubim, dok se pobro vrati
„I dok mene potkovicu plati.“
Anđelija ljuta i prokleta,
Ona planu, kako vatra živa,
Pa odvede nekovana dora,
Te dovede bolesnu Dojčinu.
Veli njojzi bolani Dojčine:
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
„Jel’ mi pobro dora potkovao?“
Pisnu Anđa, kako ljuta guja:
„Gospodaru, bolani Dojčine!
„Bog ubio tvoga pobratima!
„On ne kuje konja veresijom,
„No on ište moje oči crne,
„Da ih ljubi, dok mu potkov platiš;
„Ja ne mogu nalbante ljubiti,
„Ta, Dojčine, za života tvoga.“
Kad to čuo bolestan Dojčine,
On govori vijernici ljubi:
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
„Osedlaj mi dora debeloga,
„Iznesi mi koplje ubojito.“
Pa dozivlje sestricu Jelicu:
„O Jelica, moja mila sejo!
„Donesi mi jednu krpu platna,
„Utegni me, sele, od bedara,
„Od bedara do vitih rebara,
„Da se moje kosti ne razminu,
„Ne razminu kosti mimo kosti.“
Hitro su ga obje poslušale:
Ljuba sedla debela dorata,
I iznosi koplje ubojito;
A seja je donosila platno,
Utegoše bolana Dojčina
Od bedard do vitih rebara,
Pripasaše sablju Alamanku,
Privedoše dora od mejdana,
Turiše ga doru na ramena,
Dodaše mu koplje ubojito,
Poznade ga doro od mejdana,
Pa mu ode silan poigravat.
Okrenu ga Dojčin niz čaršiju,
Koliko mu silan podigrava,
Iz kaldrme iskače kamenje.
Al’ govore Solunski trgovci:
„Vala Bogu! vala jedinome!
„Od kako je Dojčin preminuo,
„Nije bolji junak proišao
„Kroz Soluna grada bijeloga,
„Ni boljega konja projahao.“
Ode Dojčin u polje široko
Ka šatoru crna Arapina.
Kad ga viđe crni Arapine,
Od straha je na noge skočio,
Pa govori crni Arapine:
„Oj Dojčine, da te Bog ubije!
„Jošte li si, more, u životu?
„Hodi, joldaš, da pijemo vino,
„A prođi se kavge i đavola,
„Džaba tebe porez od Soluna.“
Al’ govori bolani Dojčine:
„Iziđ’ kurvo, crni Arapine!
„Izađi mi na mejdan junački,
„Da junački mejdan dijelimo,
„A lasno je piti rujno vino
„I ljubiti Solunske đevojke“
Veli njemu crni Arapine:
„Bogom brate, vojvoda Dojčine!
„Ti se prođi kavge i đavola,
„No odjaši da pijemo vino,
„Džaba tebe porez od Soluna,
„I džaba ti Solunske đevojke;
„Kunem ti se Bogom istinijem,
„Da ti ovđe nikad doći ne ću.“
Kad to viđe bolestan Dojčine,
Đe mu Arap izići ne smije,
On nagoni debela dorina,
Na njegova bijela šatora,
Na koplju mu šator preturio.
Kad da vidiš čuda pod šatorom!
Pod šatorom triest đevojaka,
Među njima crni Arapine.
Ja kad viđe crni Arapine,
Đe ga s’ Dojčin okaniti ne će,
On se vati vrancu na ramena,
A u ruku koplje ubojito;
Iziđoše u polje široko,
Naljutiše konje od mejdana.
Progovara bolesan Dojčine:
„Udri kurvo, crni Arapine,
„Udri prije da ti žao nije.“
Baci koplje crni Arapine,
Da udari bolesna Dojčina,
Al’ se doro boju naučio,
Kleče doro do zelene trave,
Visoko ga hoplje preturilo,
Te udara u zemljicu crnu,
Pola koplja u zemlju nagnao,
A pola se odlomilo bilo,
Kad to viđe crni Arapine,
Pleći dade biježati stade,
Pravo bježi k bijelu Solunu,
A za njime bolani Dojčine.
Taman Arap na vrata Solunska,
A stiže ga bolani Dojčine,
Pa poteže koplje ubojito,
Prikova ga Solunu za vrata,
Pa povadi sablju Alamanku,
Te Arapu odsiječe glavu,
Pa na sablji glavu dohitio,
Aradove oči izvadio,
Oči zavi u tanka jagluka,
Baci glavu u zelenu travu.
Pa on ode tamo uz čaršiju,
Kad je bio pobratimu svome,
Pobratimu Petru nalbantinu,
On dozivlje svoga pobratima:
„Iziđ’, pobro da ti potkov platim,
„Što si mene konja potkovao,
„Potkovao veresijom dora.“
Progovara Pero nalbantine:
„Pobratime, bolani Dojčine!
„Nijesam ti dora potkovao:
„Ja se, brate, malo našalio,
„Anđelija ljuta i prokleta,
„Ona planu, kako vatra živa,
„Pa odvede nekovana dora.“
Njemu veli bolesan Dojčine:
„Iziđ’ amo, da ti potkov platim.“
On iziđe pred svoga dućana,
Manu sabljom bolani Dojčine,
Nalbantinu odsiječe glavu,
Pa na sablji glavu dohitio,
Izvadio oči nalbantinu,
Oči zavi u jagluka tanka,
Glavu baci na mermer-čaršiju,
Pravo ode dvoru bijelome,
Pred dvorom je dora odsjednuo,
Pa on sjede na meku ložnicu,
Pa izvadi oči Arapove,
Te ih baci svojoj miloj seji:
„Eto, sele, oči Arapove,
„Neka znadeš, da ih ljubit’ ne ćeš,
„Sele moja, za života moga.“
Pa izvadi oči nalbantove,
Te ih daje ljubi Anđeliji:
„Naj ti, Anđo, oči nalbantove,
„Neka znadeš, da ih ljubit’ ne ćeš,
„Ljubo moja, za života moga.“
To izusti, a dušu ispusti.

Epske narodne pesme

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*