Duša

Jovan Dučić

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho, kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko –

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena…
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume…

Jovan Dučić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*