Flauta kičma

I nebo,
što zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozariću svojom poslednjom ljubavlju,
što kao jektičavog
rumeni se lice.
I nadvisiću
komešanja ova,
onih koji zaboraviše nežnost i dom.
Čujte,
ljudi!
Izađite iz rovova,
pa posle doratujte.
Čak i kad
od krvi pijan,
klateći se kao Bahus,
rat kroči,
ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.
Mili Nemci!
Znam,
u vašem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smešeći se na nožu mre,
i s osmehom se ruši pogođen avijatičar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al’ dosta mi je ružičaste mekote,
koju stoleća podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
našminkane,
što slavim,
riđokose!
Možda od vremena ovog,
od bajoneta oštrijeg,
kada stoleća pobeli brada,
ostaćemo samo
ti
i ja,
što bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odeš naglo,
skršivši se u rupu noći guste –
utisnuću u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli –
prislonicu ti
pod peščanim bregom
obraz kao Sahara vreli.
Moćni,
ako zatrebam im –
reći će mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje biće
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svršiću?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car –
tvoje lišće tu je,
na suncanom zlatu moga novca
narediću
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujući s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepšću ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostrešeni
kao zver kleta!
Ovo što se zari
ko lice jektičavog
možda je poslednja ljubav sveta.

Vladimir Majakovski

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*