Ja umoran još ne bejah tako

Ja umoran još ne bejah tako.
Kroz mraz suri i sluz ovu belu
Rjazansko ja vidim nebo lako,
Prošlost svoju raskalašnu, celu.

Mnoge žene ljubile su mene,
Pa ne ljubih ni ja samo jednu.
Možda zato sve su sile snene
Navikle me na to vino medno?

O, vi, pjane i beskrajne noći.
Pune pira i tuča do krvi!
Možda zato oko moje toči
Ko iz trulog lišća truli crvi?

Nož u leđe ne boli me, eno,
Ne raduje ni pobeda laka.
Onih vlasi zlaćano se seno
Pretvorilo u cvet crnog maka.

Pretvara se u pepeo slani,
Mulj jeseni jedva se još zlati.
Ne žalim vas, o, prokleti dani,
Ništa neću ni da mi se vrati.

Bez cilja, nekad, mučih svoje čelo,
Osmeh gorki i sada me žaca.
Prohte mi se da mi nosi telo
Spokoj tihi, hladni svet mrtvaca.

Ni sad nije odviše mi teško
Da se valjam iz zgode u zgodu.
Ko u ludačku košulju, vešto,
Odenusmo u beton prirodu.

No po redu, ko za letom leto,
Smiri bes se i strasti u meni.
Ponovo se ja poklanjam sveto
Rodnom polju što se kroz dim peni.

U kraj dragi gde rastoh pod klenom
I po travi valjah se pun moći,
Šaljem pozdrav jatu sada snenom,
Sovi koja još rida u noći.

Ja im kličem kroz prolećne dalji:
„Mile ptice, u azurnoj draži,
Razglasite da ja odskandalih,
Neka vetar sad po zemlji počne
Krilom svojim da mlati po raži“.

Sergej Jesenjin

2 komentara

  1. STARAC I REKA

    Kao dete gledao sam reku svoju
    kao sada
    slušao je kad žubori
    s vodopada
    ja ostarih, starac postah
    ona, ista k’o nekada
    lepa, mlada.

    Gazio sam ja po reci
    provodio dečje dane
    ona tekla kud i sada
    mene vreme nosilo je
    na sve strane
    starac postah
    ona ista, k’o nekada
    lepa, mlada.

    Ogledah se ja u reci
    i divih se ja mladosti svojoj
    još ponekad ja zastanem, ogledam se
    vidim, starac postah
    ona ista k’o nekada
    lepa, mlada.

    Gledam reku, gledam sebe
    ona brza, k’o nekada
    mene vreme usporilo
    starac postah
    ona ista, k’o nekada
    lepa, mlada.

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*