Kiša je tako blaga

Kiša je tako blaga, da se pitam:
Nije li neko s visa otkud pada
Čitao mojih misli tok i ritam?

Il su pak moje misli takve: kada
Put neba krenu ja nekog čitam?

(Do pre trenutka sokak bese tesan
A sad se prazni: ulica je šira,
Pravija, crna kao dub netesan
Nagnut ka nebu što se meni spira
Trunke – pa idem skoro bestelesan.)

Baš to mi treba danas: biti s kišom.

(Kao da hodam s nekim koji šušne
Tek dva – tri slova i nestane krišom…

Pa opet šapne reč kraj školjke ušne
Il takne rame rukom još i tišom…)

Skoro ne gazim: plovim kao barka
Niz tamu i bez kompasa, bez traga,
Prikačen o nit koju vuče Parka
(Dok moje čelo, bez misli, tek draga
Sestrinska ruka kiše – bolničarka.)

Kiša je tako blaga i nestroga,
A topla pri tom: da bih mogo po njoj
Hodati sve do časa sudjenog
I stići onoj ivici potonjoj
Kada u prazno zakorači noga…

Stevan Raičković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*