Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

Branko Miljković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*