Marko Kraljević i Alil-aga

Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasna mesta Carigrada:
Jedno jeste Kraljeviću Marko,
A drugo je beže Kostadine!
Ta i poče besediti Marko:
„Pobratime, beže Kostadine!
„Sad ja idem preko Carigrada,
„Teva m’ koja sukobiti beda,
„Te me teva na mejdan zazvati;
„Ja ću s’ teško bolan učiniti
„Od zla bola teške srdobolje.“
Pak se Marko bolan učinio
Bez bolesti, od mudrosti teške,
Po dobru se Šarcu položio,
Na sedlo se srcem naslonio,
Tako ide preko Carigrada.
Dobra kopca sukobila Marka,
Sukobi ga carev Alil-aga,
I za agom tridest janjičara;
Alil-aga besedio Marku:
„O junače, Kraljeviću Marko!
„Ajd’ na mejdan, da s’ nadstreljujemo,
„Pa ako ti Bog i sreća dade,
„Te ti mene danaske nadstreliš,
„Na čast tebe moji beli dvori
„I u dvori moje dostojanje
„I kaduna moja verna ljuba;
„Ako li te danaske nadstrelim,
„Ne tražim ti ni dvora ni ljube,
„Teke što ću tebe obesiti,
„Viteza ti osvojiti Šarca.“
A besedi Kraljeviću Marko:
„Ostan’ me se, Turčine prokleti!
„Mene nije do streljanja tvoga,
„Već evo me teška bolest našla,
„Teška bolest, srdobolja ljuta,
„Ni konja se držati ne mogu,
„A kamo li da se nadstreljujem!“
Al’ se Turčin ostanuti ne će,
Vati Marku desni skut dolame,
Trže Marko noža od pojasa,
Te odseče desni skut dolame:
„Idi bedo, aratos te bilo!“
Al’ se Turčin ostanuti ne će,
Već uvati levi skut dolame,
Marko trže noža od pojasa,
Te i leva odsiječe skuta:
„Idi bedo, da te Bog ubije!“
Al’ se Turčin ostanuti ne će,
Već uvati Šarca za vođice,
Desnom rukom za vođice Šarca,
Levom rukom Marka za nedarca.
Planu Marko, kako vatra živa,
Ispravi se na Šarcu vitezu,
Dobro Šarcu dizgen potegao,
Igra Šarac, kako i pomaman,
I preskače konje i junake;
Pak doziva bega Kostadina:
„Pobratime, beže Kostadine!
„Idi, brate, bezistenu mome,
„Donesi mi strelu Tataranku,
„U kojoj je streli Tataranki
„Devet beli sokolovi pera;
„A ja idem s agom na kadiju,
„Na mešćemi da nam sinpilati;
„Da međ’ nama posle nije kavge.“
Tad’ se beže bezistenu vrati,
Ode Marko s agom na kadiju.
Kako ide carev Alil-aga,
Papuč’ skide, sede kod kadije,
Pa izvadi dvanaest dukata,
Te kadiji meće pod koleno:
„Efendija, eto ti dukata,
„Ne daj Marku pravog sindžilata.“
Ali Marko Turski razabrao,
A u Marka ne ima dukata,
Već buzdovan meće preko krila:
„Čuješ li me, efendi:kadija!
„Daj ti mene pravog sindžilata,
„Jer vidiš li šestoper pozlaćen,
„Ako t’ odem udarati njime,
„Ne će tebe melem trebovati,
„Mešćemu ćeš i zaboraviti
„A dukate ni videti ne ćeš.“
Efendiju popade groznica
Gledajući šestoper pozlaćen,
Sindžilati, a drkću mu ruke.
Kad pođoše na mejdan junački,
Za agom je tridest janjičara,
A za Markom ne ima nikoga,
Do nekol’ko Grka i Bugara.
Kad dođoše na mejdan junački,
A besedi carev Alil-aga:
„Delibaša, ajde meći strele;
„Ti se vališ, da si dobar junak,
„I vališ se caru na divanu,
„Da zastreliš orla krstatoga,
„Krstaš’ orla, što vodi oblake.“
Besedi mu Kraljeviću Marko:
„Ja, Turčine, ja sam dobar junak,
„Ali ti si od mene stariji,
„Jer je vaše gospodstvo i carstvo
„Tvoj je mejdan stariji od moga,
„Jer si mene na mejdan zazvao;
„Već, Turčine, ajde meći strele.“
Metnu Turčin prvu belu strelu,
Strelu metnu, pak meri aršinom,
Prestrijeli sto dvadest aršina;
Metnu Marko prvu belu strelu,
Prestrijeli dve stotan’ aršina.
Metnu Turčin drugu belu strelu;
Prestrijeli tri stotin’ aršina;
Metnu Marko drugu belu strelu,
Prestrijeli pet stotin’ aršina;
Metnu Turčin treću belu strelu,
Prestrijeli šest stotin’ aršina;
U tom Marku i Kostadin dođe
I donese strelu Tataranku,
U kojoj je streli Tataranki
Devet beli sokolovi pera;
Metnu Marko strelu Tataranku,
Ode strela u pra i u maglu,
Očima se ne da pregledati,
A kamo li premerit’ aršinom!
Stade Turčin suze prosipati,
Stade Marka Bogom bratimiga:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
„Višnjim Bogom i svetim Jovanom
„Po ubavu zakonu vašemu!
„Na čast tebe moji beli dvori,
„I kaduna moja verna ljuba,
„Tek me nemoj, brate. obesiti!“
A besedi Kraljeviću Marko:
„O Turčine, živ’ te Bog ubio!
„Bud me bratiš, što mi ženu daješ?
„Mene tvoja žena ne trebuje,
„U nas nije, kano u Turaka,
„Snašica je, kano i sestrica;
„Ja na domu imam ljubu vernu,
„Plemenitu Jelicu gospođu;
„A sve bi ti, brate, oprostio,
„Ali si mi izdrgo dolamu,
„Već daj mene tri tovara blaga,
„Da iskrpim na dolami skute.“
Skoči Turčin rado i veselo,
Grli, ljubi Kraljevića Marka,
Odvede ga dvoru gospodskome,
Te ga časti za tri bela dana,
Dade njemu tri tovara blaga,
Snaa kada košulju sa zlatom,
Uz košulju srmajli maramu;
Još mu dade trista pratilaca,
Otprati ga dvoru gospodskome.
I posle su vreme živovali,
Svetlu caru čuvali krajinu:
Gdi se gode krajina uzbija,
Uzbija je Alil-aga s Markom;
Gdi se gode gradovi uzimlju,
Uzimlje i Alil-aga s Markom.

Pesme o Marku Kraljeviću

1 komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*