Marko Kraljević i Vuča dženeral

Ili grmi, il se zemlja trese?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Već pucaju na gradu topovi,
Na tvrdome gradu Varadinu:
Šenluk čini Vuča dženerale,
Jer Je Vuča šićar zadobio,
Tri vojvode Srpske uvatio:
Jedno jeste Miloš od Pocerja,
Drugo jeste Toplica Milane,
A treće je Kosančić Ivane,
Bacio ih na dno u tavnicu,
Đeno leži voda do koljena,
A junačke kosti do ramena
Cvili junak Miloš od Pocerja,
Cvili Miloš, kako ljuta guja;
Jer se Miloš nije naučio
Podnositi muku i nevolju;
Cvili Miloš kao ljuta guja,
Privlači se na pendžer tavnici,
Te on gleda junak po sokaci,
Ne bi l’ koga znana opazio,
Al’ pripazi poštu knjigonošu,
Pa dozivlje Miloš od Pocerja:
„Bogom brate, pošta knjigonoša,
„Donesi mi jedan list hartije,
„Da ti gradim jednu sitnu knjigu“
To je pošta za Boga primio,
Donese mu jedan list hartije,
Sjede Miloš sitnu knjigu pisat’
U Prilipa u bijela grada,
Svome pobru Kraljeviću Marku:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
„Il’ ne čuješ, il’ ne haješ za me?
„Teške sam ti muke dopanuo,
„Pobratime, u Madžarske ruke.
„Uvati me Vuča dženerale,
„I još moja oba pobratima;
„Bacio nas na dno u tavnicu,
„Đeno leži voda do koljena,
„A junačke kosti do ramena,
„Ležim, brate, tri bijela dana,
„Ako budem, brate, još tri dana,
„Nikada me više viđet’ ne ćeš,
„Izbavljaj me, pobratime Marko,
„Jal’ za blago, jali na junaštvo.“
Pa u lice perom udario,
Od obraza krvi natočio,
S krvi njemu knjigu zapečati,
Pa je dade pošti knjigonoši,
I dade mu dvanaest dukata;
Pa je pošti Miloš govorio:
„Nosi knjigu bijelu Prilipu
„Na koljeno Kraljeviću Marku.“
Ode pošta bijelu Prilipu,
U njeg’ stiže u svetu neđelju,
Kada Srblji u crkvi bijahu;
Stade pošta pred bijelom crkvom,
Dokle Marko iziđe iz crkve;
Kad iziđe Kraljeviću Marko,
Pošta kapu pod mišicu baci,
Poklanja se do zemljice Marku,
Pa mu dade list knjige tanane.
Kada Marko sitnu knjigu primi,
Stojeći je knjigu proučio;
Kada viđe, što mu knjiga kaže,
Ud’riše mu suze od očiju,
Pa je onda Marko besjedio:
„Avaj mene, dragi pobratime!
„Tu li si mi, bolan, dopadnuo!
„Al’ tako mi moje vjere tvrde!
„Hoće tebe pobro izbaviti
„Jal’ za blago, jali na junaštvo.“
Pa on ode svojoj tankoj kuli,
Sjede malo, te se napi vina,
Pa pripasa sablju okovanu,
I prigrnu ćurak od kurjaka,
A na glavu kapu od kurjaka,
Priveza je mrkom jemenijom;
Pa uzimlje koplje ubojito,
Pa se spušta u podrume Šarcu;
Te opremi Šarca od mejdana:
Priteže mu sedmore kolane,
Zauzda ga uzdom pozlaćenom;
Pa natoči tuluminu vina,
Objesi je o unkaš Šarinu,
S desne strane tešku topuzinu,
Da ne kriva ni tamo ni amo;
Pa se Šarcu na ramena baci,
Okrenu ga od Prilipa grada,
Ode pravo stojnu Bijogradu.
Kad je bio pokraj Bijograda,
Uvrati se,te se napi vina;
Pa odatle poklopi Šarina,
Za Dunavom skela dogodi se;
Dvaput Marko skeledžiju viknu,
Pa ga više ni čekati ne šće,
Već naćera Šarca na Dunavo,
Ode pravo gradu Varadinu,
Pod Varadin u polje zeleno.
Tu ustavi Šarca od mejdana,
Pa udari koplje u ledinu,
Za koplje je privez’o Šarina,
Tuluminu skide sa unkaša
I vrže je u zelenu travu,
Pa on sjede piti mrko vino;
Ne pije ga čim se vino pije,
Već leđenom od dvanaest oka,
Pola pije, pola Šarcu daje.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Pošetala Velimirovica,
Mila snaha Vuče dženerala,
Po bedenu grada Varadina,
Ona gleda niz polje zeleno,
U polju je opazila Marka;
Kad ugleda Kraljevića Marka,
Troljetna je uvati groznica,
Pa pobježe u bijele dvore.
Nju mi pita Vuča dženerale:
„Što je tebe, moja snaho draga?“
Kazuje mu Velimirovica:
„O moj svekre, Vuča dženerale!
„Sjedi junak u polju široku,
„U ledinu koplje udario,
„Za koplje je konja privezao,
„A pred njime stoji tulum vina;
„Ne pije ga čim se pije vino,
„Već leđenom od dvanaest oka,
„Pola pije pola konju daje;
„Konj mu nije kakvino su konji,
„Veće šaren, kako i goveče;
„Junak nije kakvi su junaci:
„Na plećima ćurak od kurjaka,
„Na glavi mu kapa od kurjaka,
„Privez’o je mrkom jemenijom;
„Nešto crno drži u zubima
„Kolik’ jagnje od pola godine.“
Veli njojzi Vuča dženerale:
„Ne plaši se, moja snaho draga!
„Ja onakih imam u tavnici,
„I njega ću sada dobaviti.“
Pa doziva sina Velimira:
„Velimire, moje čedo drago!
„Uzmi, sine, za trista katana,
„Idi dolje u polje široko,
„Dovedi mi onoga junaka.“
Velimir je na noge skočio,
Pa uzima trista katanije,
On usjede vranca pomamnoga,
I iziđe gradu na kapiju,
Skoli Marka sa četiri strane,
Marko sjedi, pije mrko vino,
Al’ katane Šarac opazio,
Poče nogam’ o zemljicu tući,
Primiče se svome gospodaru.
Kad pogleda Kraljeviću Marko,
Al’ katane njega opkolile;
Popi Marko leđeninu vina,
Baci leđen u zelenu travu,
Pa se turi na ramena Šarcu,
A katane na njeg’ udariše.
Da je kome pogledati bilo,
Kad udari u katane Marko,
Kako soko među golubove:
Što pogubi sabljom okovanom,
Što pogazi Šarcem od mejdana,
Što podavi u tihom Dunavu;
Pobježe mu Velimir dijete,
Ćera njega na šarinu Marko,
Dostiže ga u polju široku,
Dovati ga malo topuzinom,
Pade dite u zelenu travu;
Odja Marko od konja Šarina,
Saveza mu i noge i ruke,
Pa g’ objesi Šarcu o unkašu;
Pa on ode svojoj tulumini,
Baci dite u zelenu travu,
A on opet sjede piti vino.
To gledala Velimirovica,
Pa otide Vuči dženeralu:
„Zlo ti vino, Vuča dženerale!
„Zlo ti vino, a gore ti bilo!
„Sve katane tebe izgiboše,
„Velimiru junak sveza ruke,
„Saveza mu i noge i ruke,
„Pa eno ga pije rujno vino,
A Velimir u travici leži.“
Progovara Vuča dženerale:
„Ne boj mi se, moja snaho draga!
„Sad ćeš viđet’, dok se starac kr
Pa on drmnu na gradu topove,
Tri hiljade sastavi katana,
Pa posjede svoju bedeviju,
I iziđe gradu na kapiju;
On naredi niz polje katane,
Opkoliše sa četiri strane,
A to ništa i ne vidi Marko,
Al’ pripazi Šarac od mejdana,
Pa nogama o zemljicu tuče,
Primiče se svome gospodaru;
Kad pogleda Kraljeviću Marko,
Al’ katane njega opkolile,
On poskoči na noge lagane,
Pa se maši Šarcu na ramena;
Da je kome sjesti, te viđeti!
Kad poćera po polju katane!
Sablja mu je u desnici ruci,
U lijevoj koplje ubojito,
U zubima dizgen od Šarina;
Koga Marko sabljom udaraše,
Po dvojicu od jednog građaše;
Koga Marko kopljem udaraše,
Preko sebe njega preturaše;
Dok s’ okrenu nekoliko puta,
Ode k vragu mlada katanija;
Pobježe mu Vuča dženerale
Na njegovoj tankoj bedeviji,
Poćera ga na Šarinu Marko;
Brza mu je pusta bedevija,
Šćaše uteć’ gradu Varadinu;
Ljuljnu Marko teškom topuzinom,
Pa je pušta za njim preko polja,
Udari ga sapom od topuza,
Pade Vuča u zelenu travu,
Tad’ dopade od Prilipa Marko,
Sveza Vuči ruke naopako,
Saveza mu i noge i ruke,
Objesi ga šarcu o unkašu,
I uvati tanku bedeviju,
Pa on ode sinu Velimiru,
Priveza ih jednog za drugoga,
Pa prebaci preko bedevije,
Bedeviju sveza za Šarina,
Ode pravo bijelu Prilipu;
Obojicu baci u tavnicu.
Knjigu piše dženeralovica,
Te je šalje bijelu Prilipu:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
„Ne gubi mi Vuče dženerala
„I mojega sina Velimira;
„Išti, Marko, što je tebe drago.“
Dođe knjiga Kraljeviću Marku,
Kada viđe, što mu knjiga kaže,
Onda Marko drugu knjigu piše:
„Vjerna ljubo Vuče dženerala!
„Pusti mene do tri pobratima,
„I podaj im tri tovara blaga;
„I pusti mi staroga Toplicu,
„I podaj mu tri tovara blaga,
„Jer je junak mlogo dangubio;
„I daj mene tri tovara blaga?,
„Što sam moga mučio Šarina;
„Iza toga, dženeralovice,
„Eto tamo Miloš’ od Pocerja,
„Pa vi s njime kako načinite.“
Ode knjiga gradu Varadinu;
Kada dođe dženeralovici,
Knjigu gleda dženeralovica,
Šalje blago od Prilipa Marku,
Pa uzima od tavnice ključe,
Te otvori prokletu tavnicu,
I izvadi tri vojvode mlade
I sa njima staroga Toplicu;
Pa ih vodi na bijelu kulu;
Pa berbere hitre dobavila:
Jedni: miju, drugi kosu briju,
A treći im nokte sarezuju;
Donese im vina i rakije
I lijepe svake đakonije,
Pokaza im, što učini Marko;
Pa govori Milošu vojvodi:
„Bogom brate, vojvoda Milošu!
„Pustite mi moga gospodara
„I mojega sina Velimira.“
Njoj govori Miloš od Pocerja;
„Ne boj mi se, dženeralovice;
„Daj mi vranca Vuče dženerala,
„Što ga jaše jednom u godini,
„Kada ide u Tekiju crkvi,
„Opremi ga, kako g’ Vuča sprema,
„Da poigram preko Njemadije;
„I daj mene od zlata karuce,
„I u njima dvanaest vranaca,
„Što ih preže Vuča dženerale,
„Kada ide od Beča ćesaru,
„Da m’ odnesu staroga Toplicu.
„Daj mi ruho Vuče dženerala,
„Što ga nosi o vaskrseniju,
„Da obučem mojega Toplicu.“
Sve mu dade dženeralovica,
I svakome hiljadu dukata,
Što će piti vino do Prilipa,
Pa odoše bijelu Prilipu.
Lijepo ih dočekao Marko.
Pusti Marko Vuče dženerala,
I njegova sina Velimira,
I dade mu mloge pratioce
Do njegova grada Varadina.
A vojvode dijeliše blago,
Pa se rujna nakitiše vina,
I u b’jelo izljubiše lice,
Svaki Marka u bijelu ruku,
Pa odoše svaki svome dvoru.

Pesme o Marku Kraljeviću

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*