Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami.
Okružena nekim večito bludnim sjajem zru brda
uokolo.
dan će da me zaboravi, tajno dovršena u sebi
kaži se.
Kada prelazim iz jedne tišine u drugu pod
veliku senku sunca
je li to drveće na tvojim obalama okoštali
mlaz gorkoga soka,
vodoskoci koji se bude izvan moga sna?
Duž tebe kasnimo duž tebe smo izdani,
duž tebe u našem odlasku rastu omorike
prokazane vazduhom kolebljivih ždralova.
To dole je li mržnja? Ili ja koji svojim
poreklom
učestvujem u svim prizorima?
Ah, kakva užasna svetlost
probuđena prvi put nad sklopljenim očima.
Eto to je ono što se naziva
pesnikom: biti licem u lice svetu
preko puta pustinje i neke zvezde naopake
i videti sve gde drugi vide samo noć.
Vezo fina između pepela i oka i kamena čarolije
ne prepirem se
sa sličnostima, ali jedan je vaj,
i nema druge smrti osim smrti.
To svemiri se začinju u mojoj nesvesti
u raskoraku čiji je odjek ovo videlo
sa izmišljenim vremenom i suncem
pola u zemlji pola na nebu
O pesnici svuda i uvek
okrenuti licem prema prividu
sa zvezdom umesto iščupanog srca pred
nepojatnim.
kada je pred nama samo jedan dan, nepomešan,
kao cvet koji se u snu našem budi.

Branko Miljković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*