Obretenije glave kneza Lazara

Kad Lazaru odsekoše glavu
Na ubavu na polju Kosovu,
Od Srblja se niko ne desio,
Već se desi jedno Ture mlado,
Jeste Ture, al’ je od robinje,
Rodila ga Srpkinja robinja,
Pa besedi Tursko momče mlado:
„Ao Turci, moja braćo draga!
„Ovo j’ glava jednog gospodara,
„Greota je od Boga jednoga,
„Da je kljuju orli i gavrani,
„Da je gaze konji i junaci.“
Uze glavu svetoga Lazara,
Zavi u skut kolaste azdije,
Pa je nosi do vode kladenca,
Spušta glavu u vodu kladenac.
Stajala je glava u kladencu
Lepo vreme četrdeset leta,
A ubavo na Kosovo telo,
Ni ga jedu orli ni gavrani,
Ni ga gaze konji ni junaci.
Mili Bože na svem’ tebi vala!
Podigle se kiridžije mlade
Od ubava Skoplja bela grada,
Ovi voze Grke i Bugare,
Oni idu Nišu i Vidinu,
Na Kosovu konak učinili.
Večerale kirihgije mlade,
Večerale, pak su ožednile;
Izmeđ’ sebe venjer užegoše,
Užegoše venjer jasnu sveću.
Oni traže vode po Kosovu,
Namera i namerila bila,
Namerila na vodu kladenca,
Jedan veli kirvdija mladi:
„Ev’ u vodi mesečine sjajne “
Drugi veli kiridžija mladi:
„Nije, braćo, mesečina sjajna.“
Treći muči, ništa ne besedi,
Okrenu se pravo ka Istoku,
Pa pomenu Boga istinoga,
Ist’nog Boga i svetog Nikolu:
„Pomoz’ Bože, i oče Nikola!“
Pa zagazi u vodu kladenca,
Te izvadi iz kladenca glavu
Svetitelja Srpskoga Lazara,
Pa je meće na zelenu travu,
I zaiti vode u kondiru.
Dok se žedni vodom obrediše,
Kad su crnoj zemlji pogledali,
Nesta glave sa zelene trave,
Ode glava preko polja sama,
Sveta glava do svetoga tela,
Pripoji se kako što j’ i bila.
Kad u jutru beo dan osvanu,
Glas dadoše kiridžije mlade,
Glas dadoše starim sveštenikom,
I tu dođe mlogo sveštenika,
Tri stotine stari sveštenika,
I dvanaest veliki vladika,
I četiri stara patrijara:
Prvo Pećki, drugo Carigradski,
Vasiljenski i Jerusalimski;
Oblačiše velike odežde,
I na glave kape kamilavke,
I u ruke knjige starostavne,
Pa čatiše velike molitve,
I držaše velika denija
Za tri dana i tri noći tavne
Ni sedoše, ni se odmoriše,
Ni legoše, ni sanka imaše,
Mole sveca, kud će svetac poći,
Da kojoj će Laza zadužbini:
Il’ Opovu, ili Krušedolu,
Il’ će Jasku, ili Bešenovoj,
Il’ Rakovcu, ili Šišatovcu,
Il’ će Đivši ili Kuveždinu,
Da ili će u Maćedoniju;
Ne će svetac zadužbini tuđoj,
Već on oće svojoj zadužbini,
A u svoju krasnu Ravanicu
Pod visokom pod Kučaj-planinom,
Što je Laza sagradio crkvu
Za života jošte za svojega,
Sagradio sebi zadužbinu
O svom lebu i o svome blagu
A bez suza bez sirotinjskije.

Epske narodne pesme

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*