Prkosna pesma

Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s’ tri prsta!

Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s’liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k’o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe,jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne kuge –
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al’ ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!!!

Dobrica Erić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*