Rade Drainac – biografija

Ra­de Drainac– pe­snik, pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­jist, no­vi­nar (Tr­bu­nje, kod Bla­ca, To­pli­ca, 16.8.1899. – Be­o­grad, 1.5.1943.).

Ro­dio se u si­ro­ma­šnoj se­o­skoj po­ro­di­ci Jo­va­no­vi­ća. Otac Ne­delj­ko – sa­mo­u­ki zi­dar, pe­čal­bar, pred­u­zi­mač; maj­ka Ru­me­ni­ja – doma­ći­ca. Na kr­šte­nju je do­bio ime Ra­doj­ko, ko­je će u dva­de­set tre­ćoj go­di­ni, za­jed­no s pre­zi­me­nom Jo­va­no­vić, za­me­ni­ti knji­žev­nim – Ra­de Dra­i­nac.

Osnov­nu ško­lu za­vr­šio je u Bla­cu. Go­di­ne 1911. da­ju ga na obu­ćar­ski za­nat u Pro­ku­plju, ko­ji on na­pu­šta i upi­su­je se u pro­ku­pač­ku gim­na­zi­ju, da bi po za­vr­še­nom pr­vom raz­re­du pre­šao u gim­na­zi­ju u Kru­šev­cu. U le­to 1913. be­ži od ku­će i ne­ko vre­me pro­vo­di u Be­o­gra­du. Kao sred­njo­ško­lac, pre­la­zi 1915. sa srp­skom voj­skom pre­ko Al­ba­ni­je. U Fran­cu­skoj je od ja­nu­a­ra 1916, gde na­sta­vlja ško­lo­va­nje: naj­pre u Li­o­nu, po­tom u Sent Etje­nu i Bo­li­jeu. Pre­dan pi­sa­nju, za­ne­ma­ru­je ško­lu i od­mah po svr­šet­ku ra­ta sti­že u Pa­riz, gde jed­no vre­me ra­di u fa­bri­ci, da bi se po­čet­kom 1919. sa­svim pre­pu­stio bo­e­mi­ji.

U Sr­bi­ju se vra­ća s pro­le­ća 1919, a od je­se­ni iste go­di­ne, iako sa če­stim pre­ki­di­ma, Be­o­grad po­sta­je me­sto nje­go­vog stal­nog bo­rav­ka. „Odo­ma­ću­je“ se u ka­fa­ni „Mo­skva“, glav­nom sa­sta­ja­li­štu mo­der­ni­stič­ki na­stro­je­nih pi­sa­ca i umet­ni­ka – po­vra­tni­ka iz ra­ta. U li­sto­vi­ma Bal­kan, Be­o­grad­ski dnev­nik i Sta­ra Sr­bi­ja ot­po­či­nje 1920. no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru, ko­ju će ka­sni­je na­sta­vi­ti u No­vo­sti­ma, Sa­mo­u­pra­vi, Vre­me­nu, Prav­di i Po­li­ti­ci: no­vin­sko re­por­ter­stvo i pu­to­pi­sni iz­ve­šta­ji sa ju­go­slo­ven­skih pro­sto­ra i iz ino­stran­stva (Grč­ka, Fran­cu­ska, Če­ho­slo­vač­ka, Polj­ska, Austri­ja, Bu­gar­ska) bi­će mu glav­ni iz­vor ma­te­ri­jal­ne eg­zi­sten­ci­je.

Po­čet­kom apri­la 1922. štam­pa pr­vu sve­sku svog ča­so­pi­sa Hip­nos, od­re­đu­ju­ći ga kao „me­seč­nu re­vi­ju za in­tu­i­tiv­nu umet­nost“; pe­čat bro­ju da­je uvod­ni tekst „Pro­gram hip­ni­zma“, ko­jim s jed­ne stra­ne ob­zna­nju­je svo­je pri­kla­nja­nje to­ko­vi­ma po­rat­ne knji­žev­ne avan­gar­de, a s dru­ge – ocr­ta­va osnov vla­sti­te „hip­ni­stič­ke“ po­e­ti­ke. Ume­sto dru­gog (i po­sled­njeg) bro­ja Hip­no­sa (ko­ji će iza­ći ja­nu­a­ra 1923), ma­ja 1922. po­ja­vlju­je se je­di­ni broj dru­gog nje­go­vog ča­so­pi­sa – No­vo čo­ve­čan­stvo, „in­ter­na­ci­o­nal­ne re­vi­je za kul­tur­ne pro­ble­me“. To ni­su je­di­na Dra­in­če­va gla­si­la: 1932. osno­vao je Front (2 bro­ja), 1936–1937. iz­da­vao ča­so­pis Sli­ka ak­tu­el­nih do­ga­đa­ja – SAD (13 bro­je­va), 1939. po­kre­nuo No­vu bra­zdu (1 broj).

U ma­ju 1926 sti­gao u Pa­riz, u ko­jem ži­vi kao pe­snik-apaš a là Vi­jon, jed­no vre­me svi­ra­ju­ći u bi­o­sko­pu „dru­gu vi­o­li­nu“ uz pro­jek­ci­je ne­mih fil­mo­va. Na­red­ne go­di­ne is­pu­nje­ne su mu in­ten­ziv­nim knji­žev­nim ra­dom i pu­to­va­nji­ma po ze­mlji i ino­stran­stvu, ko­ja pred­u­zi­ma kao Prav­din no­vin­ski re­por­ter. Od sre­di­ne tri­de­se­tih sve vi­še se okre­će dru­štve­nim ano­ma­li­ja­ma, po­li­tič­koj pro­ble­ma­ti­ci – „so­ci­jal­ne hro­ni­ke“ ob­ja­vlji­va­ne u Prav­di 1934–35. dva pu­ta će ga od­ve­sti na sud. Prav­du na­pu­šta 1936. i, ka­ko je ostao bez re­dov­nih pri­ho­da, za­po­šlja­va se u agen­cij­skom ode­lje­nju Cen­tral­nog pres-bi­roa, za ko­ji pi­še krat­ke pri­lo­ge o kul­tur­nim i knji­žev­nim zbi­va­nji­ma.

Zbog če­stog po­bo­lje­va­nja, sve vi­še vre­me­na pro­vo­di u za­vi­ča­ju. Ob­ja­vlju­je no­ve pe­sme, po­le­mi­še sa so­ci­jal­nim pi­sci­ma. Tu­ber­ku­lo­za uzi­ma mah, uve­li­ko „ba­ca krv“ od­la­ze­ći u mar­tu 1941. na voj­nu ve­žbu. Mo­bi­li­san kao mi­tra­lje­zac, uče­stvu­je kod Uži­ca u bor­ba­ma pro­tiv ne­mač­kog osva­ja­ča. Po­čet­kom zi­me hap­se ga čet­ni­ci pod op­tu­žbom da je ko­mu­ni­sta i za­tva­ra­ju u Bla­cu, oda­kle će ga spa­sti pi­sme­ne ga­ran­ci­je „vi­đe­nih“ To­pli­ča­na.

Od le­ta 1942. na­la­zi se u sa­na­to­ri­ju­mu na Ozre­nu, bli­zu So­ko Ba­nje, gde ga po­vre­me­no obi­la­zi Ivo An­drić. Le­če­nje mu ne po­ma­že i u pro­le­će 1943, s gru­do­bo­ljom u od­ma­klom sta­di­ju­mu, do­la­zi u be­o­grad­sku Dr­žav­nu op­štu bol­ni­cu, gde 1. ma­ja umi­re. Kao si­ro­mah bez igde iče­ga, sa­hra­njen je dva da­na ka­sni­je o tro­šku Op­šti­ne na be­o­grad­skom No­vom gro­blju. Glu­mac Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić re­ci­to­vao je nje­go­vu pe­smu „Nir­va­na“ dok su spu­šta­li kov­čeg u ra­ku.

Dra­i­nac spa­da me­đu naj­in­te­re­sant­ni­je po­ja­ve u srp­skoj knji­žev­no­sti iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. U pr­voj, par­na­so-sim­bo­li­stič­koj fa­zi nje­go­vog pe­va­nja, u ko­joj mu je omi­lje­ni stih dva­na­e­ste­rac (zbir­ke Mo­dri smeh /1920/ i Afro­di­tin vrt /1921/), pre­o­vla­đu­ju mo­ti­vi pla­ton­ske ero­ti­ke, pro­la­zno­sti i Bo­ga. Bit­na je dru­ga, avan­gard­na eta­pa Dra­in­če­vog stva­ra­nja, ko­ju 1922. oza­ko­nju­je ma­ni­fe­sti­ma „Pro­gram hip­ni­zma“ i „No­vo čo­ve­čan­stvo“. U zbir­ka­ma Voz od­la­zi (1923), Lir­ske mi­ni­ja­tu­re (1926),  Ban­dit ili pe­snik (1928) i Ban­ket (1930), do­mi­nant­ni su mo­ti­vi sna, ko­smo­po­lit­sko­ga pu­to­va­nja, slo­ven­stva, de­hu­ma­ni­zo­va­nog sa­vre­me­nog gra­da, pe­sni­ka i nje­go­vog stra­dal­nič­kog ži­vo­ta u ne­pe­snič­kom i ne­lju­bav­nom sve­tu – sve da­to u sti­hu iro­nič­nom i cr­no­hu­mor­nom, slo­bod­nom od svih ka­no­na, raz­de­še­nom i pod­vrg­nu­tom svim mo­gu­ćim vi­do­vi­ma je­zič­ko­stil­sko­ga i ob­li­kov­nog eks­pe­ri­men­ti­sa­nja, u me­ta­fo­rič­kim ni­zo­vi­ma či­ji se ri­tam i me­lo­di­ja is­po­lja­va­ju kao di­na­mič­na sin­te­za vre­me­na i pro­sto­ra. Tre­ća, za­vr­šna fa­za li­ri­ča­ra Dra­in­ca pro­ti­če u zna­ku nje­go­vog sve ve­ćeg uda­lja­va­nja od mo­der­ni­zma. Na­ja­vi­li su je 1931. pro­gram­ski ra­do­vi „Knji­žev­ni le­vi front“ i „Ma­ni­fest № 1“, ko­ji, pa­ra­dok­sal­no, pro­du­blju­ju nje­go­ve su­ko­be s nad­re­a­li­zmom u od­la­sku i so­ci­jal­nim po­kre­tom pi­sa­ca u na­di­ra­nju. Sa­mot­nost i ukle­tost svo­ga pe­snič­kog po­sto­ja­nja po­tvr­di­će na­ve­li­ko tra­di­ci­o­na­li­zo­va­nim go­vo­rom zbir­ki iz 1938: Ulis i Čo­vek pe­va, i Da­hom ze­mlje iz 1940.

Dra­in­če­ve pri­po­vet­ke (Sr­ce na pa­za­ru, 1929), ro­ma­ni (naj­bo­lji: Špan­ski zid, 1930), pu­to­pi­si i felj­to­ni (post­hum­no, Pu­tu­jem, pu­tu­jem i Le­po­te i ču­da Pa­ri­za, obe u okvi­ru Sabranih dela /prir. Gojko Tešić/, Beograd 1999), kri­ti­ke i ese­ji (Ra­sve­tlje­nje /1928/, Osvr­ti /1938/), knji­žev­ne po­le­mi­ke i po­li­tič­ka pu­bli­ci­sti­ka (Bez ma­ske i Iz­daj­stvo in­te­lek­tu­a­la­ca, 1999), dra­ma Azil za bes­kuć­ni­ke… (1993) i rat­ni dnev­nič­ki za­pi­si Cr­ni da­ni (1963) – ne­ma­ju iz­raz, sa­mo­svoj­nost i zna­čaj nje­go­ve po­e­zi­je i pe­snič­kih ma­ni­fe­sta (Si­la­zak s Olim­pa, SD, 1999).

De­la Radeta Drainca

Mo­dri smeh, Be­o­grad 1920; Afro­di­tin vrt, Pro­ku­plje 1921; Ero­ti­kon, Be­o­grad 1923; Voz od­la­zi, Be­o­grad 1923; [sa Mo­ni de Bu­li­jem] Dve avan­tu­ri­stič­ke po­e­me, Be­o­grad 1926; Lir­ske mi­ni­ja­tu­re, Sko­plje 1926; Ban­dit ili pe­snik, Be­o­grad 1928; Sr­ce na pa­za­ru, Be­o­grad 1929; Špan­ski zid. Na­ša lju­bav, Be­o­grad 1930; Ban­ket, Be­o­grad 1930; Ra­sve­tlje­nje, Be­o­grad 1934; Dra­go­ljub Jo­va­no­vić ili se­ljač­ki Na­po­le­on, Be­o­grad 1935; Uzur­pa­to­ri (Uzu­no­vić, Jev­tić i V. Po­po­vić), Be­o­grad 1935; Ulis, Be­o­grad 1938; Osvr­ti, Be­o­grad 1938; Čo­vek pe­va, Be­o­grad 1938; Dah ze­mlje, Be­o­grad 1940; Cr­ni da­ni (prir. R. Pe­šić), Be­o­grad 1963; Azil za bes­kuć­ni­ke ili uni­ver­zal­na ra­di­o­ni­ca mr­tvač­kih san­du­ka Ru­sin a. d. (prir. R. Pe­šić); Pla­men u pu­sti­nji (prir. N. Je­šić), Be­o­grad 1993. – De­la Ra­de­ta Dra­in­ca, 1–10 (prir. G. Te­šić), Be­o­grad 1998–1999.

Preuzeto sa sajtova: http://www.bibliotekaprokuplje.org.rs  i http://riznicasrpska.net

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*