Sivo, sumorno nebo

Sivo, sumorno nebo… Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.

Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…

A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi —
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.

Vojislav Ilić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*