Slavuj

Što mi se lepo snuždilo dete,
te na moj ne gleda vis?
Što mi je ruke sklopilo blede,
savilo beli lis’?

Raširi ruke, a grudi nežne
mirisom žestokim skri,
k’o što su moje žestoke pesme,
što od njih ponoć vri.

Koliko zora, koliko noći,
u pesmi samo bdim,
i opet imam s čime ti doći,
i opet imam s čim!

A ti zar nikad, nikada meni
ni jedan iz duše miris?
ni konak jedan u čašicu belu,
u liska meki niz?

Laza Kostić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*