Šta se tu može

Mama mi kaže: luckasto moje,
šta se to zbiva u tvojoj glavi?
U njoj dečaci,
kažem,
postoje,
dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje,
zar mogu tamo svi da se slože?
Ja kažem mami: kad već postoje,
nek’ tu i stoje – šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče
– zbijeni tako
na šta liče?

Ja rukom mahnem i – uzdahnem.

Svi oni liče,
svi mnogo liče,
na nešto lepo kao iz priče
– na sve što želim
– na sve što hoću…
Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje,
pa oni,
znači,
ne postoje.

Postoje,
kažem,
kao na javi,
dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? – mama veli.
Ja kažem:
ništa,
već – da se želi
da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi?
A ja se smeškam:
videćeš – vredi.

Miroslav Mika Antić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*