Stella

Na žalu sam jedne ja zaspao noći.
Vetar me probudi; otvorivši oči,
Videh, izišavši iz bunila svoga,
Danicu što u dnu neba dalekoga
Kroz belinu nežnu, neizmernu sjaše.
Odnoseć nevreme bura odmicaše.
Pahuljom oblaci postajahu sivi.
Sjaj to beše jasni, što misli, što živi;
Stišavao udar vala je u hride;
Kanda duša neka kroz biser se vide.
Uzalud još noćne vladale su tmine,
Božji osmeh užga nebeske visine.
Vršak je jarbola svetlost posrebrila;
Na crnomu brodu bela jedra bila;
Jato galebova, stojeć na strmini,
Pozorno gledalo zvezdu u daljini
Ko nebesku pticu iz iskre rođenu;
Okean, ko narod, motreć sjajnost njenu,
Bučeć posve tiho, k njoj se primicao
Ko u strahu da je ne bi odagnao.
Neiskazana ljubav rosila iz zraka.
Do nogu mi tresla vlat se trave svaka,
Ptice su čavrljale usred svojih gnezda;
Cvet mi uzbuđen reče: sestra mi je zvezda.
I dokle svoj veo podizahu sene,
Čuh glas što sa zvezde stizaše do mene:
-Ja sam ona zvezda, koja prva hodi,
U koju u grobu veruju, što vodi.
Sijah vrh Sinaja, sijah vrh Tajgeta;
Stena sam ognjena, zlatna, odapeta,
Ko iz praćke Božje, na crn obraz tmuše.
Ja podižem snova svet koji je srušen.
O narodi, ja sam plamna poezija.
Blistah vrh Dantea, blistah vrh Mojsija.
Ljubav za mnom lava okeana tera.
Stižem. Nek ustaju krepost, hrabrost, vera!
Mislitelji, dusi, na tornjeve hajte!
Otvor’te se veđe, a zenice sjajte,
Zemljo, buni brazdu, žiće, vrevu vrati,
Na noge, spavači! – onaj što me prati,
Što me šalje poput prethodnice svoje,
Anđeo Sloboda, div Prosveta to je!

Viktor Igo

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*