Svest o zaboravu

Nada je luksuz. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skrita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Branko Miljković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*