U Sremu

Ubava Fruško, divoto moja,
u tebi nema vrleta gorostasnih,
ti se ne namećeš ponosnom nebu,
ne nudiš mu ljubavi tvoje
pružajući mu gole, kamenite ruke
u razbludi silovitoj;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Kad je stvarao bog ovu zemlju,
to punačko devojče,
stvorenje u koga je srce oganj,
a telo kamen i voda,
na tebe je, Fruško, prorezao lepojci toj
čarobne usne;
ti se smešiš, samo se smešiš.

Taj osmejak pusti,
kad ga je videlo nebo prvi put,
čisto ga gledam ‘de od milina
rastvori grudi sjajne,
‘de izli na tebe ljubavni blagoslov,
najplemenitije pleme raja svoga,
čedo ljubavi, anđela strasti:
vino;
čisto ga gledam ‘de ti se hvali rajem,
‘de ti ga nudi –
taj oduzeti poklon bogovske ćudi,
što sam u sebi trune,
neviđen, neuživan i neblagosloven,
‘de ti ga nudi,
a ti se smešiš, samo se smešiš.

A kad te ugleda usred raja
ono staro drvo,
sviju jabuka pramajka,
prva svetiteljka, grešnica prva,
otvori joj se rana
pod onom jedinom otkinutom peteljkom
i zatrese se.
Stresoše se na tebe jabuke
i u svaku rupicu obraščića tvojih
pade po jedan
zabranjen plod;
u svaku dolinu tvoju pade po jedan
namastir beli.
Na usnama ti plodovi vise,
pa zar je i tebi zabranjen plod?
– Ej, tantalski rode, Fruško tantalico!
crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? –
a ti se smešiš, samo se smešiš.

Laza Kostić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*