Zamislite

Zamislite, deco, jedno veliko more,
i u tom moru jednu veliku lađu,
i na lađi okrugle prozore,
i na jednom prozoru — princezu Nađu.

Zamislite sad, deco, to isto more,
i u tom moru istu veliku lađu,
i na lađi iste okrugle prozore,
i na drugom prozoru — razbojnika Kađu.

Zamislite onda: bura ide,
vetrova fijuk i talasi,
i jedan talas princezu skide
i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa,
većih sto puta od svake princeze,
može i ajkula svakoga časa
na modrom talasu da se doveze.

Strahom i bolom obuzet,
pojavi se otac princezin
i reče:
— Onaj biće mi zet,
ko spase mladi život njezin!

Zamislite, deco, puna lađa,
svi oficiri, prinčevi, admirali…
I svi ćute, svi drhte, samo Kađa
skoči — i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovku
na račun vetra, na adresu života, na ime mora,
izbeže smrti mišolovku
i spase princezu iz valova.

Zamislite sad: otac taj,
kralj sigurno, a car verovatno,
podiže Kađu u zagrljaj
i poljubi ga nonšalantno.

— Ovo je kćer moja, a žena vaša — princeza
mila Nađa!
— A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji,
razbojnik Kađa!

Umiri se more, zataji vetar, stade lađa…
Puni straha, puni stida, prepuni jeze —
svi gledahu u pravcu princeze.

— Hrabri Kađa, reče bleda princeza, ja sam vaša
Nađa…
Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se događa!

Duško Radović

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*