Zimska idila

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pušeći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

Vojislav Ilić

 

1 komentar

  1. A gdje je ostatak pjesme? To što je Vojislav napisao nikada više niko neće. To majka samo jednom rađa. Šteta što ovdje u Hrvatskoj djeca nisu nikada ni čula a kamoli učili njegove pjesme. To je zločin. Ja ga obožavam i ne samo njega. Sve srpske književnike i pjesnike.
    Desanka.M.

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*