Od kad svet postoji prisutne su teme,
da kazaljke sata daju tačno vreme.
Da ni jedna ne sme ništa da zabrlja,
eto baš se tako vreme to kotrlja.
Niti ima noge, niti zna da skače,
niti kad zakasni vreme nekad plače.
Niti ikad žuri jer mu vreme curi,
jednostavno to je, nekako je svoje.
Nekako u krug uvek jedni isti,
brojevi se takmiče na okrugloj pisti.
Danju daju svetlo, noću daju mračno
ali uvek svaki pokazaje tačno.
Bez ijedne reči svima da objasni,
ko njega ne sluša na posao kasni.
Da ga često gledaš, da ga stalno pratiš,
da nešto ubrzaš i’l da nešto skratiš.
Njega svako poštuje ne da mu da curi,
bilo da si poranio ili ti se žuri.
Možeš u dve reči svakom da objasniš,
da te ne zadržava i da nekud kasniš.
Dok lepo očekuješ ruka ruku trlja,
ono u krug sve se vrti i tad se kotrlja.
Svakom bi se zavrtelo, posrto bi lako,
njemu ništa to ne smeta, naviklo je tako.
Misliš da ga nešto gura, da ga nešto vuče,
misliš da se kotrljalo drugačije juče.
Pomisliš da nečeg ima, te da nešto krije,
možda neki minut tačno izmerilo nije.
Ali vreme svo je svoje i ništa ne krije,
ko god grešku tražio je, ništa našo nije.
Jednostavno uvek tačno, i nikad ne švrlja,
jednostavno samo tako, vreme se kotrlja.
Ostavite komentar