Lepota

Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni
ruina stari’,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa
nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko
naših glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već
sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene
daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne
obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada veče
Na crveno sunce i
dan k’o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled,
nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i
pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda
ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se
otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih
očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih
zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se
pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom
miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što
lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za
njom mrtvom tuži,
Il’ tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo
nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide,
osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
K’o pobeda večna, i u celom
svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori
grobom.

Vladislav Petković Dis

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*