,,Svaka ptica peva najlepše u svom jatu“
Ovo je ep o istinitim događajima i autobiografskim događajima koji su se desili u Orlane 1998 i 1999 godine. Ovo je, samo, jedan mali deo od svih događaja koji su se desili, ali sam obuhvatio sve najbitnije. Lica su istinita i reči su istinite, samo uklopljene u celinu.
Velikijeg dela srpskijeg glavaša,
velikijeg dela i velikih misli,
od Kosova do današnjeg dana.
Podeliše zemlju na nekoliko dela,
zarad slavlja i zarad bogatstva.
Velikaši razdrobiše carstvo
i nesloga udari u Srpstvo.
I prokleta kosovska večera,
što uvuče sumnju međ junake.
Pomoz, Bože, da se Srbi slože!
Povedoše vojsku na Kosovo,
izabraše carstvije nebesko,
a na ovozemaljsko niko ne pomisli.
Zalud bilo srpski velikaši,
zalud bilo svekoliko carstvo,
zalud bilo, zalud grad gradilo.
Grad gradilo Skadar na Bojani,
kolko gradi, tolko vila sruši.
Prizren beše prestonica slavna,
kakve slave i kakve počasti.
Sveti Arhangeli i Stara Patrijaršija,
Gračanica i Visoki Dečani,
sad ih tuđin čuva od propasti.
Obiliću srpski sine slavni,
ti si svoju slavu zaslužio,
čast i obraz srpsku osvetlio,
zalud glavu dade na Kosovo;
al’ tebe slave tvoja pokolenja.
A ti Vuče Brankoviću, izdaico srpska,
što izdade Srbe na Kosovo,
ili spasi što se spasti može
i ostavi znamen za budućnost;
da ne ostanu deca siročadi,
da ostavi roda i poroda,
da se nađe neko na pomoći,
da još bije srce u junaka.
U vremenu ovom burnom,
treba znati gde nam je granica,
dal’ uzalud izgubiti vojsku,
il’ ostavit zalog za pokolenje.
Čarnojeviću srpska glavo mudra,
ti povede narod sa Kosova
u rasejanju sve do Rusije Carske
da stvorite noviju Srbiju;
al’ niti stvori, niti sreću nađe,
već se tamo svukud pogubiste,
srpsko ime svoje izgubiste.
Ne ostade ništa od svekolikog srpstva.
Svoju zemlju pustom ostaviste.
Šta će kome zemlja bez naroda?
Ko orati a ko žnjeti klasje,
ko kositi a ko vodu nositi,
sirotice i dečica sitna?
Prazan prostor Turci naseliše,
šiptarima zemlju pokloniše,
pa sad više ne znaš šta činiti,
dal’ gumicom sve to izbrisati.
Više strada ljudi preko Albanije,
no što je u ratu moglo izginuti.
O kukavni srpski stradalniče,
uvek ideš na pogrešnu stranu.
Kako misliš narod sačuvati?
Ne daj, Bože, da se Srbi slože?
Podeliše Srbe na dve strane,
ratovaše jedni protiv drugih.
Ko će znati koja je strana prava?
Pogaziše svoju istoriju,
i dadoše veru za večeru.
Uvuklo se zlo među Srbe,
udariše po srijedi srpstva,
satriješe iskonsko srpstvo.
Mnogo li će vode rijekom proteći,
dok se jadni Srbi ne dosete.
I
Leto 1998 godina. Na poslu. U Podujevu demonstracije. Naiđe Ramo,..
,,Ramo, kako kroz grad proći,
kako proći do Orlana doći?
Demonstranti su ulice preplavili,
ne može se proći bez velikog jada”.
,,Zorane, bez brige! Ideš samnom!
Ako mene ubiju, onda ne mogu ništa!
Dok mogu da te branim, bezbedan si”!
Beše Ramo čovek kakvih malo ima,
kakvog majka jednom rađa.
Brat za brata jedino bi mogao učiniti.
Čovek se meri po delima i poštenju,
a ne po neljudskom i bezčašću.
Kad iz čoveka izvire poštenje,
ne pita ga ni za veru, ni poreklo.
Zalud klanja kad je u nečovještvu,
zalud moli kad je u nevjerstvu.
Čini dobro da se dobrim vrati,
to je zavet mnogo stari.
I prođosmo bez većih problema.
Iznad puteva rovovi iskopani,
kidnapovanja, skoro, svakog dana.
Jasno beše svakom rodu srpskom,
nevolja se neka sprema.
Rat je svima u podsvesti,
rat se svima u skute uvuko.
II
Orlane. Tu bijahu Grga i Radoš. Oni su već bili u rezervi policije. Zvali su me Đorđe.
,,Hajde, Đorđe, da budeš sa nama!
Nije, više, bezbedno putovati!
Dosta puta, sad je nesigurno”!
,,Radoše, nisam ti ja za to!
Kako umetnik može biti policajac?
Umetnik i poeta, to je ludost prava.
Čini mi se, posve, nespojivo”!
III
I tako, Đorđe, u trenutku, donese razumnu odluku.
Januar je snijeg obelio,
obelio i goru prekrio.
Sad je vreme u lov ići,
u lov ići i divljač loviti.
Đorđe, Grga i Radoš Vučelić,
jedno jutro rano uraniše,
preko brda snijeg pregaziše.
Odmakoše daleko od sela,
na šiptarsku stražu naiđoše.
Radoš poče s njima da se dovikuje,
on šiptarski dobro znaše.
Javljaju se oni al’ oprezno,
kao da su nešto posumnjali.
Tada Đorđe oprezno primeti:
,,Hajde, Radoše, da se mi vratimo,
da nas ovo ne bi na zlo navuklo,
pa nas, možda, budu prepoznali;
jer u slučaju velikoga jada,
tad nam pomoć ne bi mogla stići!
Daleko smo od sela odmakli”!
Vratismo se brže bolje nazad.
Više nismo daleko zalazili,
Šiptari su goru zauzeli.
IV
24.marta 1999 godine, počelo bombardovanje Srbije i Crne Gore.
Bože, dragi, šta se ovo desi,
da li grmi, dal’ se zemlja trese.
Devetnaest strašnih sila krenu
da podele malenu Srbiju,
da nam otmu Kosovo i Metohiju
i da od Srbije naprave prćiju.
Avioni bombarduju i tuku,
granate padaju na sve strane,
tomahavci strah u kosti uteruju,
gde pobeći od te sile strašne.
Kroz Orlane prolaze kolone,
izbeglice od svukud pristižu.
Ko duhovi prljavi i poderani,
poljskim putevima i kroz šumu,
svi se u istom pravcu kreću.
Policija redom zaustavlja,
ogrizli u otimačini i pljački,
otimlju što se oteti može,
bogate se na tuđoj nesreći.
Nekad beše uniforma ponos
da se može časno nositi.
Zlo je došlo, vrijeme naopako.
Što to rade pogani izrodi?
Zar se tako za Kosovo bori?
Budala ima na sve strane,
hvale Boga a s đavolom rade.
Što se više grabe otimati,
sve ih više želja za tim vuče,
pa ne znaju mere ni granice.
Ali onaj ko đavola traži,
neće mnogo proći, pa će ga i naći.
V
Đorđe, Grga i Radoš odoše da ih mole da to ne rade. Ali avaj,..
Đorđe prvi započe besedu:
,,Hajde, Radoše, da zasedamo,
da vidimo šta nam je činiti!
Samo će nam neko zlo donijeti,
da zaratimo sa sopstvenim selom,
da ne možemo selom proći,
da strepimo od svakog grmena”.
Što rekosmo to se obistini.
Baš na petak, na pijačni dan,
preko jezera skupiše se Arnauti
i pozvaše svoju vojsku u pomoć.
Namamiše policiju podno Goleša,
zapucaše iz svakog šumarka.
Svuda puške, samo, odjekuju.
Bože, dragi, šta smo kome krivi,
poslaše nam nečastive ljude.
Nađosmo se u nebranom grožđu,
da branimo što se branit neda.
Tad povika Radoš Vučeliću:
,,Beži, Đorđe, u zaklon da idemo!
Napadaju sa svakijeg strana.
Treba branit ono što je naše,
da se brani srpska čast i obraz”!
A šta branit, niko ne zna?
Napraviše zlo i nesreću;
krv je pala, nazad nema.
Boj ne bije svijetlo oružje,
no boj bije srce u junaka;
al’ ta vremena su davno prošla.
Svi junaci nikom ponikoše;
sad junaka na oružje nema.
Na oružje niko junak nije.
Budale se prse i junače,
a od paničara vajde nema.
Nešto malo je razumnih što se plaše.
Junaštvo je po rečju i delima.
Oni što bijahu najveće kavgadžije
i rat sa Arnautima zagovaraše,
da su mogli u miša bi se pretvorili.
Sakriše se i prvi pobegoše;
sad pravedni zbog njih da krvare.
Panika je unapred bitka izgubljena,
trebalo je razbistriti glave.
Neki, jadni, po podu popadaše.
,,Pomoć, pomoć,” neko viče!
Izgubljeni, ne znaju šta rade.
Konačno se javiše sa centrale:
,,Nema pomoći do sutra.
Branite se kako umijete i znate”.
Trebalo je izdržati do sutra.
Preko jezera rafali odjekuju.
Noćca crna polako pritiska
i hladnoća sve više steže.
Strah obuzima i telo drhti.
Kako sabrati se i sačuvati?
Kad ujutru dan osvanu,
imalo se šta i videti.
Ispred zgrade šuma isečena.
Žrtve behu na obadve strane.
Pomoć stiže tek u podne,
kad oružje utihnu i sve prođe.
VI
Rat je zlo veliko!
Rat je pustoš i nesreća!
Nekad vatra sama od sebe plane,
nekad neko s namerom potpali.
Ko će ludi oganj zauzdati?
Bez muke se vatra ne ugasi,
bez muke se rat ne zaustavi.
Razumni ljudi izvuku pouke,
budale srljaju još dalje.
Kad bi se budalama verovalo,
kud bi nas ovaj svet odveo.
Ali da budala nije među nama,
kako bismo dobro razaznali.
VII
Kad se sve stiša i prođe, Đorđe, Grga i Radoš rešili da obiđu selo.
,,Evo naših junaka, naših spasioca”,
vriska, cika na sve strane!
Dočekaše nas kao prave junake.
,,Kakvi junaci, ako Boga znate?
Junaštvo je nama nepoznato!
Od straha se još uvijek tresem”,
podviknu Đorđe da sve smiri.
Kakve sreće i kakve radosti!
Zalivasmo sve to uz rakiju!
VIII
Vremena su mutna i neizvesna
i ne zna se šta će biti?
Skupismo se da razborito sagledamo,
da vidimo šta nam je činiti.
Žandarmerija redom čisti sela.
Do Batlave već su stigli.
Svako mesto po nedelju dana,
davaše im vreme da izbegnu.
Šiptari iz Orlana su znali,
spremali se i polako odlazili.
Naim i Raif dva brata rođena,
behu srpskoj strani naklonjeni.
Kad igrahu fudbal Srbi i Šiptari,
Naim uvek bira srpsku stranu.
A on beše jedan od najboljih.
Tad su znali da će pobediti.
Danas dođe sa nekoliko komšija,
da pitaju šta treba činiti,
dal’ da beže ili da čekaju.
Teško beše savet i pametnom dati,
a kamoli znati šta činiti:
,,Kako bude nama, biće i vama”,
obećasmo da ih zaštitimo.
Sva je sreća da nas nisu poslušali,
već odoše u kolonu sa svojima.
Žandarmerija kroz Orlane prođe
i beše se malo primirilo,
al’ naiđe vojska sa okolnih brda,
prvo njihove kuće zapališe.
Crni dim je oblak nadvisio
i oblak je sunce zaklonio.
Svi po nešto, sve vatra izgore.
Sve izgore, ništa ne ostade;
ne ostade ništa do pepela.
Plamen rata sve je zahvatio.
Gde vojnička čizma prođe,
samo pustoš za sobom ostavlja.
IX
Mili Bože čuda velikoga,
kad se sleže na Kosovo vojska.
Al’ to ne beše vojska pobednička,
što se bori za svetu slobodu,
već to behu otpadnici srpstva,
što brukaju časno ime srpsko.
Strašno beše gledat šta se radi!
Pljačkaju i pale sve pred sobom.
Zapališe sirotinjske kuće,
otimljahu što oteti mogu.
,,Stante vojsko, to su dobri ljudi”,
hrabro izađe pred njih Đorđe.
,,Kako Šiptar može biti dobar?
I vi ste svi isti kao oni!
I vas bi trebalo ko njih pobiti”!
Daj, Bože, da se Srbi slože!
Nit je bilo, niti može biti?
Nema više čojstva, ni junaštva,
već oružje umesto njih zbori.
Uperiše u nas puške!
Srbin na Srbina, brat na brata svoga;
kao krvnik na krvnika.
Đorđu, kao najvećem neprijatelju,
prisloniše pušku na leđa
i teraše ga tako po ulici.
Viđu junaka na jednog umetnika?
Držaše ga tako pola dana
i pustiše kad im dosadilo.
Strah je bila sve nas obuzela,
još se tresem šta je moglo biti.
Trebalo je biti trezne glave
i sačuvati se od zle pošasti.
X
Skupismo se opet na besedu.
Tad govori Radoš Vučeliću:
,,Hajde, Đorđe, da se okupljamo,
da vidimo šta nam je činiti!
Neka bude šta mora biti,
nek govori svijetlo oružje,
jer ovako više neće ići”!
I rešismo da ih dočekamo,
kako dolikuje i kako zaslužuju.
Kad ujutru novi dan osvanu,
svi naoružani i spremni,
zauzesmo svako svoje mesto.
Sreća naša, pa ne dođoše!
Takvu ljagu ne bi mogli sprati.
Da se priča dok je vjek vjekova,
udario brat na brata svoga.
Pobiše se Srbi među sobom.
Hvala Bogu, prođe sve bez jada!
Deo vojske ode dalje od Orlana!
XI
Bože, dragi, koji si na nebesima
i sve posmatraš sa tvojijeh visina
i upravljaš svime i svačime,
zvijezdama, kao i na zemlji,
provedri nam pute i vidike
i proćeraj tmurne oblake.
Da ne mislimo što ne smijemo misliti,
da ne činimo što ne smijemo činiti.
Ukloni nam posla đavolova
i smućene radnje naopake.
Zloga gosta nikad ne poželi.
Vrag donese Željka i Gorana.
Viđu vraga, čudna dogovora,
da sa Arnautima sklapaju poslove.
Udruži se vrag i nečastivi.
Na zlo navedoše dušu pravedniju
i premamiše Jošanović Milana,
da on pođe s njima za Balaban,
da po dogovoru preuzmu auto.
Kud ta sreća da Milana snađe?
Arnauti ih u klopku namamiše
i zoljom im auto razneše.
Sav je krvav Milan izletio
i u šiblje, nekud, odjurio.
Željko i Goran za Podujevo odoše,
od Milana ni traga ni glasa.
Granata mu je vid oštetila.
Ranjen i mokar u Balabanskoj reci,
tri dana i noći luta tamo i onamo
i ne moga naći puta i izaći,
dok ga vojska ne pronađe i spasi.
Ljudska sudba tajna je najveća.
Šta je čovek, nego samo čovek,
s mnogo mana, ali i vrlina!
I slabost je odlika čoveka,
stalna borba, koja večno traje.
Ko s đavolom tikve sadi,
neće ništa na dobro izaći.
XII
Đorđe, Radoš i Grga dobiše ratni poziv da se jave u jedinicu.
Vreme dođe da se u rat pođe!
Srce bije, duša tugu krije.
Bože, dragi, da li ima pravde?
Taman kad se, malo, primirismo
i beše kao da je vreme stalo,
stiže nama poziv za u vojsku,
da idemo na Bajgoru podno Kopaonika.
Ko će sada branit naše selo?
Vojska pljačka kako zabraniti?
Šiptarsko je sve opljačkano,
sad gledaju srpsko što imade.
Odugovlačismo nekoliko dana,
kad zapretiše morali smo poći.
,,Od ovog umetnika vajde nema,
da ga prebacimo u pozadinu”,
reče komandant prilazeći Đorđu.
Skoči Radoš na noge lagane:
,,Niko nas razdvojiti neće!
Bili smo zajedno i dalje zajedno,
do kraja rata! Tako il’ nikako”!
Vežbe, vežbe i samo vežbe,..
Spremaju nas za Košare!
Granate padaju na sve strane;
neki tomahavci neeksplodirani.
Našta pucat kad je tiranin daleko?
Junače se Srbi među sobom,
gađaju iz kalašnjikova avione
i odaju svoje položaje.
Malo zatim, osveta već stiže:
Avioni, spasavaj se ko može!
Od raketa treba bežat dalje.
XIII
Đorđe i Radoš na Bajgori sa ostalom vojskom.
,,Tmurno vreme, oblačnoga dana“,
započe Đorđe, pa nastavi:
,,Vidite li, braćo moja draga,
koliko je ove doline.
Kad se pogleda sa ovijeg brda,
na koju se god okreneš stranu,
a okreneš tamo, il’ ovamo,
ka Kosovu, ili ka Srbiji,
avioni prelijeću i tuku.
Svuda bombe samo odjekuju.
I nebo se sjajno zamutilo,
crni dim je svuda oklopio,
svud oblaci tmurni pritisnuli.
Kolko puta gleda u oblake,
ovog jada još ne viđeh.
Kad sam god ove predele posmatra
iz daljine kada sunce grije,
za vedroga dana prijatnoga,
gde se nebo s vrhovima spaja
i snijeg se suncem presijava,
mislio sam, tamo, ljepše sunce grije.
O divno li beše tad gledati”!
,,Viđeste li oblak đe se diže,
čini mi se pravo ka Orlanu,
dal’ dušmani i tamo gađaju”,
primeti Radoš i svi pogledasmo.
,,Ništa više ne bi začudilo,
tiranin se strašno osilio,
pa rešio redom sve da sruši.
Gde tiranin pobedu slavi,
na guvno spaljeno se igra”.
XIV
Đorđe nastavi,..
,,Nek se ovaj vijek pamti,
kao vijek srpskoga stradanja.
Kad pogledam šta se sada radi,
crne su me misli obuzele.
Zemlja mala od svukud pritisnuta.
Šta je Srbija naspram po svijeta?
Samo malo kad podigne glavu,
sva se sila, odmah, na nju sruči.
Ja sad molim našeg stvoritelja,
da proviri, malo, među Srbe,
ne bi li se, malo, sažalio
i zaštiti štitom svemogućim,
od užasa sila svakojakih.
Svi smo isti pod svodom nebesnim.
Ako istok jasno sunce rađa,
ako na zapad, polako, zatire,
ja bih rađe sunca istočnoga.
Nek ad proždre nečastive sile
i dan kad se s vragom udružiše
i za braću nekrst izabraše.
Udruži se krst i nekrst,
udruži se zlo svakojako.
Slušajte me, dobro, šta ću sada reći:
I ja, po nešto, vidim šta će biti!
Ovaj užas neće skoro proći.
Vražje sile gde jednom dođu,
bez velike muke ne odoše.
Al’ otpornost ovaj narod ima,
još junaštvo ovu zemlju krasi,
još će majke rađat Obiliće.
Čujete li kako praga grmlje
i odgovor našijeg junaka.
Sad je vreme za pravo i pravdu!
Neka grme puške i topovi,
nek propoje srce u junaka,
ova borba, naša, stati neće
do pobede naše ili njine…
A u slučaju našega poraza,
zavladaće sila i nepravda,
već Kosovom nekrst zaudara”.
XV
,,Pričaj, Radoše, kud ste danas bili?
Nas je, ovde, briga spopadala!
Vrat iskrivi gledajući niza stranu
isčekujući vas da se pojavite”,
javi se komandir i svi se okupiše.
,,Pričaću vam sve kako je bilo!
Ja, Đorđe i Grga dogovorismo se
da prošetamo i kraj obiđemo.
Spuštasmo se niz ovija brda,
kroza šumu, nekud, izađosmo.
Pored puta kuće porušene,
od bombi je svukud razoreno.
Obiđosmo granate neeksplodirane.
Pi, pameti da te Bog sačuva!
Produžismo, tako, sve do Podujeva!
Kad stigosmo, jeza nas obuze.
Radnje razbivene, niđe ništa nema.
Samo po neki vojnik ulicom prođe”!
,,A šta je sa našima, ima li koga”?
,,I oni odlaze, kao da su uplašeni!
Navratismo do Popovića da popričamo.
Još nijesmo priču ni započeli,
avioni počeše da bombarduju.
Svuda redom samo ruše!
Bijasmo se strašno uplašili.
Crni dim je razum pomutio
i neznadosmo kud sad poći?
Nama pogled beži ka brdima:
Bože, dragi, hoćemo li ikog naći?
Pohitasmo brzo, koliko smo mogli!
Eto vidim, svi ste, sada, ovde!
Iako se nebo zamutilo,
sada kad vas pronađosmo,
kao da me sunce ogrijalo”.
XVI
Bože, dragi, šta li im je bilo,
da gađaju maleno Orlane
i da sruše most što selo spaja?
,,Hajde, braćo, da zbor činimo,
vrijeme je, opet, da se okupimo,
da idemo u naše Orlane,
da vidimo šta je s našim življem”,
reče Radoš i svi poslušaše.
Most je srušen na dva mesta,
od detonacije sve popucalo,
kuće bez prozora i vrata.
Obiđosmo sve naše meštane.
Morali smo natrag poći!
XVII
9. juna 1999 godine, potpisan Kumanovski sporazum.
Kraj rata! Rat je završen!
Potpisan je Kumanovski sporazum!
Pobedili smo! Pobedili smo!
Radost i oduševljenje u vojsci.
Ej narode snago moja,
ej narode stoko moja,
mudro reče Kralj Aleksandar.
Nikad dosad pobedio nije
onaj koji s bojišta pobeže.
Nije bilo, niti može biti!
O prokleta kletvo kosovska,
dokle ćeš nas progoniti?
Zar će i nas tvoja kletva stići?
Idi dalje, nije ti mesto ovde!
Srbin ima na Kosovo pravo!
XVIII
,,Ti se, Đorđe, kanda ne raduješ,
kao da si nešto umislio
i da vidiš dalje od svih ovde”.
,,Znaš, Radoše, da nije tako!
Ono što Svevišnji vidi i znade,
čoveku je sve to nedostupno.
Ja sad mislim na moje Orlane
i na sve što tamo ostade.
Eno Grga ne ispušta flašu,
vesele se i pobedu slave
Nije ovo vrijeme za slavlje,
treba naći mere i granice.
Nek je mudrost vodilja čoveka,
neka razum nadvlada prilike.
Treba jasno sagledati stvari!
Daleko smo od našeg Orlana,
trebalo je Srbe spasavati.
Policija i vojska se povukli,
ostali su samo nejač i starci.
Hajde, ljudi, da se okupljamo,
put Orlana odmah da krenemo,
da idemo da ih spasavamo;
da spasimo što se spasti može;
da ne ostavimo naše na cedilu,
oni od nas pomoć očekuju”!
XIX
Đorđe, Grga, Radoš i Dragiša krenuše za Orlane.
Kroz Kosovo putevi zauzeti!
Kuda ići, s koje strane stići?
Na Merdare, pa kroz Medveđu,
sve po noći, tako, do Orlana!
Noćca crna tajnovitost skriva,
al’ noćca crna i opasnost krije.
Uteruje strah u kosti
i krv u žilama ledi.
Pustoš prava, da je Bog ubije!
Policije i vojske nema!
Tišina i jeza dušu ubija,
kao da će srce iskočiti.
Svaki korak ko da odjekuje;
osećaj od straha se gubi.
Sve se čini dušman gleda,
al’ tamna noćca odati nas neće.
Most je srušen kako proći?
Kako proći, kako pregaziti
i natrag se, opet, vratiti?
Dogovor je s meštanima pao,
da odmah u planinu krenu,
jer ujutru kad dušmani dođu,
da ih u kućama ne zateknu.
Kroz planinu do Markova Visa,
onda dalje ka majci Srbiji.
A mi, odmah, natrag ka Medveđi!
XX
Hajde, hajde da se okupljamo,
preko mosta, sada, da prođemo!
Samo tiho, može neko čuti,
iz prikrajka vreba dušman ljuti.
Most je srušen kako proći?
Do planine mi moramo doći.
Planina će se na nas sažaliti
i u svoje skute prigrliti.
Sve ostavi, nemoj ništa kriti
i onako oganj će spržiti.
Vatra tiranina milosti nema,
brže, brže, oluja se sprema.
Ujutru kad dođe dušmana brigada,
neće proći bez velikog jada.
Nema suza, već je presušila,
nemi pogled, plamen ugasila.
Noćca crna, tama se prosula,
sve je tuga jednako slomila.
XXI
Zbogom ostaj mesto moje malo,
htedoh ostat, al’ nije se dalo!
I ti dome slatki sveti,
kad bih mogo sve sobom poneti.
Stobom osta moja ljubav večna,
moji snovi i maštanja srećna.
Žarke snove ja sam, nekad, snio,
oblak crni nadamnom se svio.
Stobom osta moja mladost rana,
moja ljubav, ruža neubrana.
Trag žalosti na duši ostade,
što htedosmo u trenu nestade.
Voće zrelo osta na drveću,
zbogom ostaj, ja te brati neću.
Ostade mi trava nekošena,
ostade mi draga neisprošena.
Zbogom bašto, vrtovi u cveću,
ja te više mirisati neću.
Zbogom i ti divno leto,
kraj jezera provodismo često.
Mnoge li sam tajne krio,
mnoge li sam staze prolazio.
Zbogom prela i sastanci,
i vi gore i proplanci.
I ti moste kameni,
ostaj, ostaj svedok znameni.
Zlo naiđe, vreme je prokleto,
zbogom i ti mesto sveto.
Ja vam više dolaziti neću,
negde drugo paliću vam sveću.
Sada moje srce strepi,
gde da svoju dušu krepi.
Hoće li nas sunce ugrijati,
hoće li nas ljubav dočekati?
XXII
Đorđe, Grga i Radoš u Kuršumliju razdužiše uniformu i oružje i stajahu na sted puta
,,Što si, Đorđe, tako neveseo,
što si mrke obesio brke?
Šta je bilo, što se naoblači”?
,,Znaš, Radoše, druže ratni,
ti imadeš gde poći
i gde svoje gnezdo sviti!
A gde ću ja jad nesrećni,
bez igde ikoga svoga?
Jedno drvo u gori zelenoj,
od svukud ga vihor tuče.
Suza moja nema prijatelja,
niti može ikoga ganuti.
Što imado, to mi ad uze,
što ostade, to oganj sprži,
kog imadoh, tamo ga sahranih.
Umetnik bez svojijeg dela,
budala koja piše poeziju.
Kuda poći, kako prelomiti?
Ljudski um je veliko bespuće,
pa se nije lako odlučiti”.
,,Nemoj, Đorđe, udrit u nesreću!
Imaš i ti roda svoga,
ko će tebe rado dočekati!
Koliko je svih nas ovde,
sve je tuga jednako pritisla.
Što imasmo, svima ad uze,
tamo osta i sve oganj sprži.
Biće dana a biće i prilike,
što uruši, to Bog ispravi,
što izgubi, to opet stvori.
Nadanje je pravo u čoveka”.
,,Da ispravi, ne bi dozvolio.
Zašto bi se toliko mučio,
sve poruši, pa opet sagradi?
Nadanje se moje izgubilo
sa Kosovom u Orlane davno.
Kolko prođe muke i bojišta,
tek sad ne znam skim ću i kako ću.
Zlo naiđe, vrijeme prokleto,
pa sad ne znam ni staze, ni puta.
Gde poći i gde gnezdo sviti,
gde zanoćiti i gde osvanuti?
Znaš, Radoše, druže stari!
Nije vino kao što je bilo,
nit je svijet kao što je bio.
Lani beše lasno vino piti,
lasno piti i lasno zboriti.
Pola svijeta udari na Srbiju.
Oni što ne udariše,
sve to mirno gledaše.
Grdna sila od svukud pritisla,
pa razori zemlju srpsku
i otrgnu od nas Kosovo.
Tamo osta i naše Orlane.
Bič sudbine nikog ne obiđe!
Ja se mislim, šta će sada biti?
Sva će zemlja na loj mirisati,
na groblju će iznići rastinje,
satrijeće ime srpsko.
Pomoz Bože sad našoj Srbiji!
Pritisli me smutni oblaci,
pa sam nekom tugom zaplovio.
Zlatno žito poljem zatalasaj,
nek se klasje poljem zlati.
Neka rađa pšenica bjelica,
da nahrani siročiće male.
Nek Srpkinje rađaju junake,
da na noge podignu Srbiju,
ne bi li se zemlja vaskrsnula”.
XXIII
Oj Kosovo srpsko stradalište;
kolko puta zate Srbin strada;
kolko puta zate krvca proli,
zarad časti, vere i slobode?
O divne li kosovske večere,
divne gozbe i divne besede!
Al’ to uvuče sumnju među Srbe
i ostavi traga među nama
od Kosova do današnjeg dana.
Istorija ka da se ponavlja?
Ko je sada Miloš, ko je Brankoviću Vuče?
Ko izdade Srbe na Kosovo,
il’ sačuva Srbe od propasti
i ostavi zalog za budućnost?
Neka sudi kako kome drago!
XXIV
Jun 1999 godina, Prokuplje. Sestra Ivana i sestričina Sonja.
Đorđe
Strašni ad me teško pritisnuo,
pa mi neda dalje ni mrdnuti.
Ja se ljutim bez razloga na Boga,
jer ako sam anđeoska duša,
što dozvoli sile i nepravde,
što dozvoli zlo svakojako?
Vražja sila napade Srbiju,
posejaše bombe po Srbiji,
zatrovaše zemlju svukoliku.
Dal’ se to Bog na Srbe naljuti,
pa iznova poruši Srbiju?
Ivana
Svakom Srblju rata dosta,
nijedan ga preskočio nije.
Majka beža od sela do sela!
Otac nam je kraljev vojnik bio!
Za vreme rata hapsili ga Nemci.
Jednom beža iz Borskog rudnika,
dvaput beža iz rudnika Trepče,
sve kroz šumu, tako, do Orlana.
Taman kad stiže, uhapsiše ga Balisti
i htedoše da ga streljaju,
al’ naiđoše komšije Šiptari:
,,Pustite ga nama, mi ćemo ga streljati”,
što Balisti, nekako, prihvatiše.
Odatle ga kući povedoše
i tako ga od streljanja spasiše.
Ne zadugo, pokupiše ga Partizani!
Đorđe
A ja ne mogah nikoga spasiti,
osim jednog Šiptara što čuvasmo,
jer ne moga pobeć sa svojima.
Čuvasmo ga i ne odadosmo!
Sonja
Svaki Srbin Kosovo pominje,
o Kosovu peva i Kosovo žali.
Dok je Srba i dok je vijeka,
sa Kosovom živi dovijeka.
U tom trenutku, ulazi Sonjina kćerka Katarina i potrča Đorđu u zagrljaj,..
Kaća
Mama, mama došao Zoki!
Sonja
Znam, Kaćo, videla sam ga!
Ostavite komentar