Ne možeš biti pesnik,
ako nisi tužan.
Nas, tuga pokreće,
nosi i reči rađa.
Reči se nižu lako,
jer je i bola mnogo
i u nama se nastanio
nepresušni izvor tuge.
I ne smanjuje se kako prolazi život,
nego se množi, obnavlja
i svakim danom kao da jača.
Pokušavam da je prevarim,
pa napišem pesmu radosnu,
ljubavi punu,
ovenčanu srećom,
nabijenom strašću !
Al nikada zadovoljna
takvom pesmom nisam.
Jer je ne osetim duboko,
nije iz duše,
više su to želje, nadanja
i nedostižni snovi daleki.
A tuga je tu, duboko u meni.
Ona je moja konstanta,
nepromenljiva,
osa oko koje se krećem!
I ma koliko se trudila
da napišem pesmu,
veselu, srećnu, ljubavi punu,
ja to ne mogu
ili ne mogu dobro.
To nisu želje, to nije izbor,
to je ogledalo moje duše.
I zaista mislim,
da nikada ne bih bila pesnik,
da u sebi, tuge nemam.
Ostavite komentar