Ne sećam se tačno kade
u ponor propadoh.
I tako ležeć’ ostadoh.
Mračno je ovde.
Bacam pogled gore
i vidim te bede
što dole žagore.
Hladno je ovde.
Led struji kroz vene.
Dolazi li zima spolja il’ iz mene?
Čak da biva vrelo hoće
nekad od tolike hladnoće.
Iz krajnosti u krajnost,
ne znati za spokojnost,
u stalnom stanju amplitude…
Prazno je ovde.
Moje misli se odbijaju od zidove.
Eho zaglušuje ostale zvukove.
Ponavlja ideje sulude…
U svom izvrnutom svetu
živim kao suprotnost asketu.
Lepo je ovde.
Zašto izaći?
Svrhe nema…
Na meni je večna anatema.
Kako ću se snaći
ja van ove rake?
Trebale bi mi doživotne štake.
I koliko puta samo
bih se namerno vratila ‘vamo?
I koliko teže
svaki put će biti
ponovo međ’ ljude se vratiti?
Da l’ će ikad rane sveže
od padova zarasti?
Muka mi je od ove šarade…
Nepodnošljivo je ovde.
Čekam da mi vreme istekne…
Tada idem na toplije mesto.
Ne!
O, ne misli o tome!
I ne mislim često…
Već samo o svakodnevnome…
Oči moje dalje od nosa ne vide.
Umreću ovde.
Ostavite komentar