Ona ide na posao svakog dana.
Od nečeg’ se mora plaćati hrana.
Rečeno joj je još od malena:
„Škole završi da posao nađeš.
U životu gledaj da se uvek snađeš.
Nemoj se previše isticati,
to se hoće o glavu obiti.“
Ona je sve to pomno slušala
i svaku reč u svest upijala.
Čak je i sebe gotovo ubedila
da je takav put oduvek želela.
Na posao često odlazi bezvoljna,
a kući se vraća sasvim umorna.
Tad za sto sedne, nešto brzo pojede
i već je vreme na spavanje da ide.
Tako, od ponedeljka, iz dana u dan,
posao, jelo pa priželjkivan san,
sve do nedelje kad na kratko može
da ostruže obaveze sa svoje kože.
Srećom, ona nikada neće shvatiti
besmisao puta duž kog će patiti;
te će tako u blaženoj pasivnosti
dočekati svoje samrti sablasti.
Ona ide na posao svakog dana.
Od nečeg’ se mora plaćati hrana.
Ostavite komentar