Pukotine mladosti večne
šapatom sudbinu krpe
bujice sećanja odnose
nagoni mladosti glupe.
Kasno je za novi početak
patnja se plaši slobode
tragam za odgovorom
noge me nikud ne vode.
Prevari reč
iskušenje osvetu bira
požuda porazi ljubav
u nedostajanju istraženog svemira.
Potkrala se suza osmehu skrivenom.Uplašena kriknu u predvečerje, kao da je kur’jak juri!Skrila se međ’ prste, drhtave ruke.Milujući pesnikovu dušu blaženstvom besmrtne reči.Stefan Đorđević
Kad se čovek zagleda u tebe kao ženu, zna da život nije uzaludan, da zaželi da si voda. Da te gleda i oseti. Koliko si neutoljiva u mojoj žeđi.Stefan Đorđević
Polako diši. Večeras je pun mesec. Izgovaram neizrecivo! Izgovaram tvoje ime uz molitvu koja ostaje kao sećanje na ritual zbog kojeg sam svima bio čudan. Polako diši, još traje san.Stefan Đorđević
Copyright © 2013 - 2021. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar