Soba boje mandarina

Anđela Đorđević

Iako ti mene nikada nisi voleo toliko
da zamišljaš zajednička buduća jutra
uz zvuke džeza u sobi boje mandarina
i iako smo imali drugačiji pogled na svoje sutra,
ja sam sanjala snove boje akvamarina
dok su tvoji bili i ostali crno beli.

Iako ti mene nikada nisi voleo toliko
da bi razumeo moj humor
i zavoleo boju mog glasa i zvuk smeha,
nikada nisam znala da li će ovo sa tobom biti večno
jer između nas nikada nije goreo takav plamen.
Čudnu si pažnju pridavao ukusu jutarnjeg greha,
mada znam da tvoje reči i misli nikada nisu putovale tečno
za osobu koja umesto srca ima samo kamen.

Iako ti mene nikada nisi voleo toliko
kao što to umeju likovi iz ruskih romana
na moskvanskim bulevarima,
ti si imao ulogu mog vermilionskog talismana
u ovim očima nekog davno izgubljenog sanjara.

Iako me nisi voleo toliko
da upamtiš broj mojih omiljenih štikli
ili barem da si znao
da sam svoje haljine
uklapala sa bojom tvoje kravate,
možda je sve bilo do prisustva
jer smo jedno na drugo navikli,
a ti se zaneo pa kidao, uništavao
sve naše zajedničke sekunde, tada sate
od kojih je ostalo jedno veliko ništa.

A ko zna, možda je i moglo da bude nešto.
Možda smo mogli da imamo
sobu boje mandarina,
ruske bulevare,
snove od akvamarina,
malo duže zajedničke sate,
mnogo haljina u boji tvoje kravate,
skrivenih poljubaca
i tek ponekog smeška.
Možda smo i mogli sve da imamo,
ali je za tebe sve ovo bilo
greška.

Anđela Đorđević

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*