Zemlja sporo sklapa svoje kapke,
još uvek se vide sunca zraci
što u ugalj pretvaraju gipke,
otporne, grane trešnje Japanke.
Tiho izviru novi pupoljci.
Dim prolazi kroz malenu kuću,
čila deca za stolom su sada,
roditelji vade pitu vruću
i svi onda zajedno kreću
da jedu poput ovčijeg stada.
Ispred kućice bašta se pruža,
zasađena sa dosta nežnosti,
puna belih rada, roze ruža,
stoji ka’ deo kakvog kolaža.
Odiše mirisom bezbrižnosti.
Duboko, bistro jezero drema
ušuškano u mekoj ravnici.
Orao se za počinak sprema.
Svetlosti skoro da više nema.
Kornjača korača po crnici.
Dvoje mladih, zaljubljenih,
drže se za ruke,
lajkuju jedno drugom slike,
pogleda u ekranu izgubljenih.
Već dugo sede tako u polju zelenkada.
Svuda okolo vreba mučna dosada.
Ostavite komentar