Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k’o šljivinim cvetom.
Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:
Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!
Dve – tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.
Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:
Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!
Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.
Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.
Uz njegove pesme i Natasa Kandic bi da zavoli Srbiju, al joj Bog ne da.
Za to treba dozvola od Gospoda, mir u dusi, a to se ne kupuje.
S tim se radja.
Ovo se nasledjuje, ovo je zasluznima dato.
Blago nama velikanu nas.
I hvala.
Ne vole bas svi zemlju u kojoj zive. No na srecu njih je malo. I jednog dana kada nestanu ni njihovi najblizi vise ih se nece setiti.