Tuđi poljupci

Izlasti iz grča svih mrtvih u tebi
dan s likom što neće u pokrov da platni
dok iz krušnih peći opet ne ishlebi
novih poljubaca koral okovratni.

A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom?
Grlitelj vremena? Otimač o presto
slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?
Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nesto.

Možda sam svom liku sam ubica bio?
Ja? Ništa. Klackam se. Čas svodovi kišni.
Čas udar o zemlju. Je l’ se tad razbio
lik sna, lice nade? Uzleti – izlišni?

Ne znam. Reka teče. Smrt licu lik skine
i kaplje niz javu svom Savom što davi,
pa mi, neplivači niz oluk sudbine,
ni voleći nismo roditelj ljubavi.

Prelastim. Iz krušne peći tek ishlebim
a lik mi laneni u pokrov već platni.
Ipak, i bez lica, drhteći ja tebim
ja, tuđeg poljupca, koral okovratni.

Oskar Davičo

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*