Jednoga dana, uz gorku kavu
Nataša Rostova bila je na balu,
pričao sam joj o Pjeru,
a mislio na Andreju
i dao bih sve da je
umro u nekoj bolnici.
Čitala si mi stihove,
Majakovski, kiša je lila
i Džon, kralj Džon, je lajao.
Biće, dobro, Kampanela,
Hegel, Fenomenologija, Ijon,
Platon, Zakoni, Poetika,
ja ne mogu da živim od ljubavi,
jer ja nisam Gete,
pa čak ni Petrarka,
a nekmoli Dante,
jer ja od ljubavi
ne živim već mrem,
kako bi rekao Bašelar,
Tito u poseti Indiji,
praznik, zastave i jedinstvo,
smotra indijskih uspeha,
Delhi u ovom trenutku.
Drago moje sklono gojenju,
plavušo moja, izdajico,
nisi me čekala, jer
isuviše si čekala.
I onda jednoga dana
ja više nisam ćutao,
a nisi ni ti ćutala
i još više smo ćutali.
I tada Anatol te je zvao
i ti si tražila cipelice
da bi otrčala k njemu.
Tvoje slike mi ne trebaju,
jer su sve već moje,
i onda gledam u njih,
u tvoje sklopljene ruke
na nekom panju na koji bih
najradije stavio glavu
da me pogube.
Čujem neke reči,
a vidim samo grč
na tvojim usnama.
Drhtiš li ili se
to samo loše osećaš?
Voliš li me ili te
to samo boli stomak?
To ne znam već godinama.
Da, kasno je ludice moja,
meni je devetnaest, a tebi?
Kažeš da ništa ne znaš o meni.
Voleo sam nacrtnu geometriju,
jedina ljubav posle tebe.
Ne veruješ, mrštiš se,
voleti treba nasvagda, Dostojevski.
Ne veruješ.
Beograd, Monokl, drugovi, karte,
četiri desetke koje te prodaju,
ispiti na koje ne izlaziš,
vinjak i tvojih devetnest godina,
ponos, niskost i prebacivanja.
Moje vreme se bacilo
kao sam Kurcijus u bezdan,
Balzak, svetska književnost
i moje studije,
daktil, trohej, jamb,
Vojislav Đurić,
potpisi i overa semestra.
Da li sam to samo
promašeni pisac,
Bufalo Bil,
samoubistvo, Jesenjin
ili nešto slično,
lična besmrtnost,
kolektivna besmrtnost,
Glas Srpske akademije nauka
CLXXXIV?
Nisam ja kao ti, zaboravim,
mislim da je proleće.
kiša je prestala,
nikoga nema,
neki čovek gleda
kroz izlog
u kome se nalazim,
ne, nikoga nema.
Da li je ovo tvoj krevet?
Tvoje ploče umazane medom,
izlomljene reči, crvena majica,
izlizane farmerke, auto-stop
i prolazi obala kraj mene,
stena sa koje sam gurnut.
Upali svetlo,
neka iščeznu snovi,
oni su tako nepostojani
kao svetlo operacionog stola.
Mladić koji ne ume
da priđe devojci
već pet godina.
Kako to objasniti?
Nekim snegom
sa našeg zimovanja?
Stanite molim vas,
pa meni je tek
devetnaest godina.
Ostavite komentar