Kada smo razdvojeni
tišinom i suzama,
polovičnost nas pleni
kroz godine, uzama:
bledi tvoj obraz nag,
poljubac tvoj je hladan;
i to je veran znak
mog svakodnevnog jada.
Rosa jutra na mojim
obrvama već sanja –
upozorenjem boji
sva moja osećanja.
Zaveti ne postoje,
a sav sjaj tvoj je plam:
svud čujem ime tvoje
i delim sav tvoj sram.
Tvoje ime i pre se
u uvu mome sklupča;
k’o pretnja me protrese –
zašto si tako ljupka?
Tvoj znanci ne slute
šta sve o tebi znam:
ka tebi dugim putem
dublje koračah sam.
U tajni smo se sreli –
u ćutnji i u seti,
da l’ tvoje srce želi
tog duha da se seti?
Sretnem li te u ovim
godinama od lutanja,
kako da te oslovim?
Suzama, zidom ćutanja.
Ostavite komentar