Džordž Gordon Bajron – biografija

"Ljubav ne mudruje, a kad mudruje, više nije ljubav."

"Ne plaši se neznanja, boj se lažnog znanja,
jer od njega dolaze sve nesreće na svetu."

"Što se tiče žena, najstrašnije je da se 
ne može živeti s njima ni bez njih."

"Ko je samo pravedan, taj je i okrutan. 
Ko bi živeo na zemlji ako bismo svima sudili pravedno."

Lord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron; London, 22. januar 1788 — Misolongi, 19. april 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom „Čajld Harold“, a potom i poemom „Don Žuan“ i poetskim dramama „Manfred“ i „Kain“. Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Život

Bajron je rođen 1788. godine u Londonu, u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika «koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula».

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – «neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja». Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom «velikom putovanju», on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim «Hodočašćem Čajlda Harolda» i nizom «istočnjačkih priča» u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj*, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim «drugim ja» iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Ljubavni život

Preuzeto sa sajta www.afirmator.org – piše:Milan Balinda

Mladi Džordž Gordon Bajron postao je lord u svojoj desetoj godini. To mu je bila prednost u životu, ali su ga rođenjem snašle i dve velike nevolje: psihički nestabilna majka i veoma deformisano stopalo koje ga je toliko sputavalo da je kasnije u životu preklinjao lekare da mu ga amputiraju. To se nije dogodilo. Ne manji problem predstavljala je i njegova majka s velikim i štetnim uticajem.

            Kako je imao problema s hodanjem, mladi Bajron je to nadomestio postigavši zavidne rezultate u vodi. Postao je savršeni plivač koji je mogao da u vodi prevali razdaljinu i preko 10 kilometara. Takođe je celog života mučio muku sa svojom debljinom. Često je postio, gladovao čak, pio lekove, ali borba protiv prekomerne telesne mase bila je Bajronova svakodnevna muka.

            Sa jednim svojim drugom 1809. godine krenuo je na dvogodišnju turneju po Evropi. Po povratku u Britaniju objavio je svoju čuvenu poemu Putešestvije Čajlda Harolda. Odmah je postao slavan. Sledio je taj uspeh serijom „istočnjačkih  pesničkih priča“: Nevesta iz Abigosa, Gusar, Opsada Korinta i drugih. Kasnije piše još čuvenija dela kao što su: Manfred, Bepo, Don Žuan… Smatra se najboljim romantičarem Engleske, a jedan je od osnivača romantičarskog pokreta u Evropi.

            Lord Bajron je dobar deo svog života proveo u bežaniji. Nakon razvoda od svoje žene i seksualnih skandala koji su taj razvod sledili, Bajron je primoran da napusti Englesku. Putuje Portugalijom, Španijom, Švajcarskom, Italijom, Albanijom, Grčkom, Turskom i Bliskim istokom. Lord Bajron je rođeni buntovnik, a nakon što je proteran iz Italije odlazi u Grčku i tamo moralno i materijalno pomaže grčki oslobodilački pokret protiv Turaka. Umire od malarije u Misolongiju, u taboru grčkih pobunjenika, i potvrđuje proročanstvo svoje majke koja je još 1801. tvrdila da će njen sin umreti u 37. godini života.

            Svoje prvo seksualno iskustvo imao je već u devetoj godini. Za to je zaslužna porodična dadilja, Škotkinja Mej Grej. Tokom tri godine, veoma religiozna dadilja koja je često ponavljala biblijske molitve, koristila je svaku priliku da se uvuče u Bajronov krevet da bi radili „raznorazne igrice“. Mej je takođe dozvoljavala Bajronu da posmatra dok je ona vodila ljubav sa svojim ljubavnicima. Kad je došlo vreme za seksualnu aktivnost, mladi lord je već posedovao dosta iskustva.

            Vrlo je verovatno da je Bajron bio biseksualac, ali ga je sama pomisao da vodi ljubav sa odraslim muškarcem užasavala. Imao je nekoliko predloga da to učini, ali je prestrašen uvek bežao glavom bez obzira. Tokom srednjoškolskog i univerzitetskih studiranja, u rodnom Londonu i Kembridžu, priređivao je bahanalije sa prostitutkama, ali je imao i najmanje dve stalne ljubavnice. Jedna od njih, koja se oblačila u odeću dečaka, predstavljao je kao rođaka. Skandal je izbio kada je u jednom renomiranom hotelu „mladić“ imao pobačaj.

            U Turskoj ga je fascinirala značajna fizička razlika između Engleza i Turaka: „mi imamo kožicu, a oni nemaju“. Takođe je insistirao da su u Engleskoj poroci „kurvarluk i napijanje; u Turskoj sodomija i pušenje. Mi volimo devojku i bocu, oni lulu i nastranost“.

            Marta meseca 1812. Bajron upoznaje Lejdi Karolinu Lamb, dvadesetsedmogodišnju ženu Vilijema Lamba, koji kasnije postaje Lord Melburn, premijer engleske vlade. Njena vitka i dečačka figura odgovarala je Bajronovom ukusu i ubrzo su postali ljubavnici. Taj je ljubavni odnos bio veoma žestok ali se Bajron na kraju ipak umorio od te veze. Uz pomoć Lejdi Melburn, majke Karolininog muža, Bajron je u decembru raskinuo vezu. Ta njegova odluka nije se dopala Karolini i pretila je osvetom. Plašeći se šta bi ona mogla da uradi, Bajron se sklonio kod Elizabete Skot, 40 godina stare supruge Edvarda Harlija, Grofa od Oksforda. Sa njom je proveo vreme do juna sledeće godine i bio je, smatra se, poslednji iz serije njenih ljubavnika koje je imala tokom braka.

            Jula meseca 1813. Lord Bajron je prekršio najveći seksualni tabu – zaveo je svoju udatu polusestru, Avgustinu Lei. Devet i po meseci kasnije Avgustina je rodila ćerku, Medoru. Bajron je bio ponosan na očinstvo. Ipak, da bi ućutkao zlokobne glasine koje su kružile o incestu, Bajron se oženio sa Anabelom Milbank koja je verovala da može da ga preobrazi. Brak koji je trajao samo godinu dana bio je katastrofalan. Bajron je skoro postao neuračunljiv i preplašena Lejdi Bajron, nakon što im se rodila ćerka Avgusta Ada, traži od suda da se legalno razdvoje. Istovremenu o Bajronu kruže najverovatnije netačne glasine o njegovoj perverznosti. Pod tim pritiscima Lord Bajron zauvek napušta Englesku 25. aprila 1816. godine. Ali pre nego što je napustio svoju otadžbinu Bajron ima seksualne odnose sa 17 godina starom Klarom Klejmort i to na njen predlog. Kratko druženje proizvelo je ćerku Alegru, rođenu sledećeg januara meseca.

            Nalazeći se u Veneciji, Bajron pronalazi sobu blizu trga Svetog Marka i odmah uzima za ljubavnicu ženu vlasnika pansiona, Marijanu Segati. Nešto kasnije poseduje još jednu ljubavnicu i primoran je da žonglira raspored druženja veoma oprezno jer mu je druga ljubavnica, Margarita Ćogni bila veoma ljubomorna. Vremenom Bajron raskida sa Marijanom i uzima u zakup jednu palatu koja mu je služila i kao burdelj za njegove ljubavnice i ulične prostitutke. Margarita, da bi osigurala svoju poziciju kao primarna ljubavnica, igra ulogu domaćice palate. Ipak su njeni ljubomorni napadi zamarali Bajrona, a nakon što ju je on zamolio da ode Margarita mu je pretila nožem i ubola ga u šaku. Potom je skočila u kanal. Nakon što ju je Bajron konačno ubedio da je više ne želi, ona se mirno vratila svom mužu.

            Aprila meseca 1818. Bajron je upoznao Terezu Džukoli, 19 godina staru kontesu u „proračunatom braku“. On zvanično postaje njen cavaliere servente (gospodin na usluzi), što je bilo prihvatljivo italijanskim običajima za takvu vrstu brakova. Na grofov poziv Bajron se seli kod njih, a kasnije kada se to grofu nije više dopadalo na Terezin zahtev grof i grofica su se zvanično razdvojili. Ta četvorogodišnja afera skoro sasvim je pripitomila Bajrona koji je počeo da uživa u bračnom miru. Bajron i Tereza živeli su zajedno sve dok on nije 1823. godine otišao za Grčku gde je sledeće godine umro.

            Sumiranjem seksualnog života Lorda Bajrona ukazalo bi se sledeće: rano imao seksualne odnose, seksualno zlostavljan kao dete, orgijao, biseksualac, pratili ga seksualni skandali, imao polne bolesti, plaćao prostitutkama, strasan ljubavnik i satir, voajer, počinio incest…

Izvor:

  1. wikipedia (.rs, .en)
  2. www.afirmator.org

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*