Cipele moga grada

Ivan Sokač

Zadnji je čas da se kaldrmom kao nekad
nanovo zanjišu tragovi pijanih cipela.
Videle bi bezličje okolnog smetlišta.
Čule škripu, jauke i plač usnulog meseca.

A gnev, u mimohodu Skadarskom ka Dorćolu,
budio bi iz sna duh pregaženog vremena,
čije divlje pesme, iznikle međ’ kockama,
gaze naša, a deca tuđeg doba.

Zalutao bi im korak sve do Đerma Smederevskog,
gde bi ih kraj Vozarevog Krsta sačekali
Bata, Prele, Gaga i grupa dobrodušnih mangupa,
naslonjenih na vrata utrnule večnosti.

„Izujte se!“, rekli bi kroz smeh.
„Da ne prljate prošlost koju smo gradili…“
Sevnula bi i psovka pokoja i namršteni pogled.
Nepoznat lik. Iste krvi u istom ogledalu…

Pijane cipele, konopcem razvučenim do Takovske
i posute prljavom kišom što je od ptica napravismo,
žurno bi preletale da pred ambisom pronađu prošlost.
Iz čestitosti i stida, traže utehu…

Ako zauvek ode, neće se znati za nju.
Naša a deca tuđeg doba, praviće neku svoju…
Bez stida i „Krsta“, bez kaldrme i „Skadarske“…
U razbijenom ogledalu neće biti ničega…

Mozaik lika naše dece. Amputiranih duša!
Naše a dece tuđeg doba…
Zadnji je čas da se kaldrmom kao nekad
nanovo zanjišu tragovi pijanih cipela.

Ivan Sokač

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*