Frančesko Petrarka – biografija

Frančesko Petrarka (ital. Francesco Petrarca; Areco, 20. juli 1304 — Arkva Petrarka, 18. juli 1374) bio je italijanski pesnik na narodnom i latinskom jeziku, humanista, autor Kanconijera.

Život

Frančesko Petrarka rođen je u Arecu u Toskani. Sin je Pietra di Parence, koji je bio beležnik u Firenci i koji je sebe prozvao Petrako (Petrarka je kasnije uzeo humanistički oblik ovog imena), i majke Elete Kaniđani. Detinjstvo je proveo u Inčizi, Avinjonu i Pizi. Studirao je pravo na univerzitetu u Monpeljeu i u Bolonji. U Avinjonu je kasnije radio kao dvorski savetnik, a na papskom dvoru uspeo je da se istakne naročito svojom rečitošću, odličnim poznavanjem klasične kulture i svojim prvim pesmama na toskanskom narodnom jeziku. Za njegov boravak na dvoru vezuje se i susret sa Laurom (kako tvrdi sam Petrarka, sreli su se 6. aprila 1327). Godine 1330. postao je kanonik što ga je obavezivalo na celibat, ali nije morao da se zaredi, ali to ga nije sprečilo da ima dvoje dece. Putovao je, učestvovao u javnom životu, a uz to se bavio i književnošću. Bio je izaslanik pape i mnogih važnih ljudi svoga doba, a bavio se i diplomatijom. Bio je i kulturno-politički posrednik između dva najvažnija politička centra toga doba u Italiji, između Venecije i Milana. Osmog aprila godine 1341. krunisan je lovorovim vencem na Kapitolu u Rimu. Bio je, dakle, poeta laureatus još pre nego što je napisao mnoga dela po kojima je kasnije bio poznat. Veoma teške godine za Petrarku bile su četradesete godine kada su preminuli su neki za njega veoma važni ljudi, među njima i Laura (6. aprila 1348). Umire u Arkvi.

Petrarka kao humanista

Petrarka je pokazivao veliku ljubav prema antičkim piscima, kao i prema latinskom jeziku. Pisanje je ono što ga povezuje sa piscima slavne antike, sa kojima stalno treba voditi razgovor. Petrarka se zalaže i za podražavanje antičkih uzora, i to za podražavanje u obliku, jeziku i stilu. Međutim, smatra da ne treba podražavati stil samo jednog pisca, već treba uočiti kvalitete više njih i te kvalitete podražavati. Bio je veliki protivnik sholastike i aristotelizma, strana su mu sva duboko naučno utemeljena istraživanja i shvatanja sveta, proračuni i glomazni filozofski sistemi. Veliku pažnju poklanja filozofiji morala i ispitivanju čovekovih unutrašnjih sadržaja. Njegovi najveći uzori i autori koji su na njega najviše uticali jesu Ciceron, Seneka, Avgustin i posredno Platon (ali nema uticaja Platona koji se tiče ljubavi, već samo dijaloga Timaj). Petrarka pokušava da pokaže da postoji kontinuitet između antičke i hrišćanske misli. Njegova filozofija može se nazvati hrišćanskim humanizmom.

Stvaralaštvo

Problem jezika

Najveći deo Petrarkinog rada napisan je na latinskom. On svoja dela na latinskom opisuje kao uzvišenija, dok o delima na narodnom jeziku govori kao o nebitnim sitnicama. Jezik Petrarkine proze isključivo je latinski. On je, međutim, do kraja života radio na ispravljanju i sređivanju svoje zbirke Rima pokazujući veliku brigu i za dela na narodnom jeziku. Glavni postupak Petrarkinog pisanja nalazi se u takozvanom ponovnom pisanju, tj. stalnom iščitavanju i prepravljanju već napisanih tekstova. U svojim delma na latinskom jeziku, on taj jezik želi da dovede do savršenstva. Verovao je da će mu večitu slavu doneti dela napisana na latinskom, ali dogodilo se savim suprotno, slavu su mu sačuvale pesme napisane na narodnom jeziku.

Pisma

Pisma koja je Petrarka razmenjivao sa svojim prijateljima, nisu obični i na brzinu napisani tekstovi. Pisma su sakupljena i posle više detaljnih revizija svrstana u zbirke pisama od kojih su najpoznatije Prijateljska pisma i Staračka pisma. U većini pisama želeo je da iskaže svoja shvatanja o poeziji i o životu uopšte. Mnoga su sastavljna sa namerom da iskaže neke svoje ideje. Za ove zbirke karakteristična je velika raznovrsnost tema, od čega su najzastupljenija filološka i književna pitanja, a ima i filozofskih i teoloških razmišljanja. Oseća se veliki uticaj Ciceronovih pisama, kao i Senekinih Epistolae morales.

Dela na latinskom jeziku

Od dela na latinskom, napisao je poemu Afrika zahvaljujući kojoj je dobio lovorov venac. U delu se opeva Drugi punski rat, a oseća se težnja ka povezivanju slavne rimske prošlosti i Italije. U delu Pastirski spev koji je zbirka od dvanaest ekloga, oseća se jak uticaj Vergilijevih Bukolika. Na latinskom jeziku napisao je i Pisma u stihu, kao i sedam psalama Pokajnički psalmi. Petrarkino delo O slavnim ljudima sastoji se od biografija trideset i šest antičkih likova, a nikada nije dobilo svoju konačnu verziju. Sastavio je i četiri knjige istorijskih anegdota pod nazivom Knjige o spomena vrednim stvarima, a napisao ga je sakupljajući exempla iz antičkih vremena. Napisao je i Sirijski itinerer koji predstavlja neku vrstu arheološko-geografskog vodiča. Najpoznatija moralistička rasprava jeste O samotnom životu. Delo jeste pohvala usamljenosti, odnosno takvom životu u kome se čovek nalazi u samoći prirode, piše i dopisuje se sa odabranim prijateljima i proživljava hrišćanske vrednosti, a sav intelektualni napor usmeren ka ispitivanju sebe. Predstavlja hvaljenje vita contemplativa nasuprot vita activa koji podrazumeva učestvovanje u društvenim događajima. Petrarka je uvek nastojao da usaglasi ove dve krajnosti, kao i da istakne vrednost aktivnog života koji je u srednjem veku bio malo cenjen. Napisao je delo O pobožnoj dokolici, kao i raspravu O pomoćima u dobroj i zloj sreći, a napisao je i brojne polemike.

Moja tajna

Delo Moja tajna veoma je značajno za razumevanje Petrarkine intime. Delo je osmišljeno kao razgovor pesnikov sa Avgustinom i to u prisustvu Istine, a organizovano je u tri knjige. Petrarka ovde govori o svojim unutrašnjim protivrečnostima, a delo predstavlja unutrašnju analizu pesnikove duše. Avgustin, međutim, ne predstavlja neku osobu koja se nalazi van pesnikove ličnosti, on je odraz jednog dela pesnikove duše, onog dela koji mu govori kako treba ispravno postupati, dok je sam pesnik oličenje stvarnog Petrarkinog ponašanja. U delu ne dolaze u sukob dve ličnosti, već dve krajnosti jedne ličnosti, odnosno piščevog ja. Pesnik na kraju obećava da će pokušati da što bolje spozna samog sebe sakupljajući razbacane krhotine svoje duše.

Kanconijer

Kanconijer Frančeska Petrarke predstavlja jednu od najpoznatijih i nauticajnijih zbirki pesama u svetskoj književnosti. Predstavlja pesničku žižu iz koje su rasejane pesničke odlike renesanse. Izvršilo je uticaj na čitavu epohu i na generacije pesnika nakon Petrarke, na tzv. petrarkiste. Zbirka je poznata i pod nazivima Rime ili Rasute rime. U zbirci se nalazi 366 pesama koje su numerisane i nemaju naslov (317 soneta, 29 kancona, 9 sestina, 7 balada, 4 madrigala). Kanconijer je inspirisan Petrarkinom platonskom ljubavlju prema Lauri, a sadržina, sa nekolicinom izuzetaka, prati ovu ljubavnu istoriju. Neki ovo delo smatraju lirskim romanom uviđajući da u Kanconijeru postoje intervali u koje se pesme mogu razdeliti, dok su drugi skloni da u njemu vide skup fragmenata pesnikovih osećanja, od čega nije želeo da napravi jednu veliku ljubavnu pesmu. Svaka pesma je samostalna i shvatljiva po sebi, nema velike raznolikosti sižea, opisana je gomila malih zgoda koje nisu međusobno povezane, ali osnova ipak ostaje ista. Nema niti pravog istorijskog sleda. Zbirka se može podeliti na dve celine, prvu celinu čine pesme koje govore o trenucima pre Laurine smrti, dok druga iskazuje Petrarkina osećanja i razmišljanja prouzrokovana Laurinom smrću. Kanconijer počinje obraćanjem čitaocima kojima iznosi istoriju svoje ljubavi od trenutka kada je prvi put ugledao Lauru i kad ga je Amor pogodio ljubavnom strelom. Odnos prema Amoru kod Petrarke je ambivalentan. Svestan je da mu ljubav donosi ushićenje, ali nekad i bol, i tada ga mrzi. Takođe, Amor za Petrarku predstavlja personifovanu ljubav, deo je pesnika, koji deli svoje sopstvo ne bi li imao sagovornika. Razna osećnja i situacije smenjuju se u Kanconijeru jedna za drugom, a nekad su pojedina osećanja ograničena samo na jedan sonet. Laura u Kanconijeru nije prikazana kao prava žena, već je nerealna. Mnogi su smatrali da ona zapravo nije ni postojala. Petrarka je pre svega opevao Laurinu lepotu, kao i detalje te lepote od kojih su kasnije petrarkisti sastavili idealan lik žene. Ona je lepša od svih, ona je božanska. Ali, ona u sebi ima i nečeg konvencijalnog, Petrarka je zamišlja onako kako bi svi zamišljali idealnu ženu, njena lepota prikazana je prema unapred zamišljenom obrascu. Osim što je lepa, ona je i dobra, u njoj se ostvaruje antički ideal kalokagatije. Za Petrarku ona uzrok sveg savršenstva, put do Boga, od nje dolazi sva vrlina i svetlost. U nekim trenucima govori o njoj kao o svojoj propasti. Petrarka je prikazuje u protivrečnostima, nekada je ponizna, nekada gorda, ona je za njega slatka neprijateljica. Laura za Petrarku predstavlja stalnu želju koju on ne može zadovoljiti, ali je ona istovremeno i razlog života. Što se više ide prema kraju Kanconijera, to se više sećanja na Lauru prepliću sa priznavanjem Boga, da bi se Kanconijer završio molitvom Bogorodici da ga Bog primi u večni mir. Petrarka je na narodnom jeziku napisao i delo Trijumfi, koje je imalo znatno jasniju spoljašnju strukturu od Kanconijera.

Bibliografija

Izdanja

• Francesco Petrarca, Moja tajna (preveo Frano Čale), Grafički zavod Hrvatske, 1987.
• Frančesko Petrarka, Soneti i kancone (preveo Musić Srđan), Rad, 1964.
• Frančesko Petrarka, Kanconijer (preveo Ivan Lalić), Prosveta, 1968.
• Francesco Petrarka, Kanconijer (preveo Frano Čale), Nakladni zavod Matice hrvatske, 1974.
• Frančesko Petrarka, Dva dijaloga radosti s razumom (preveo Sinan Guđević), Mostovi, 1992.
• Frančesko Petrarka, Pjesme Lauri (preveo Maroević Tonko),Znanje, 1982.
• Frančesko Petrarka, Kanconijer (preveli Ivan V. Lalić, Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Olinko Delorko), Gutenbergovca galaksija, 1996.
• Frančesko Petrarka, Kanconijer (preveli Ivan V. Lalić, Stevan Raičković, Ljubomir Simović, Olinko Delorko), Knjiga-komerc, 2007.

Literatura

• Frančesko de Sanktis, Kritički eseji, Kultura (prevela Bakotić-Mijušković, Vera), 1960.
• Frano Čale, Petrarka i petrarkizam, Školska knjiga, 1971.
• Giulio Ferroni, Istorija italijanske književnosti tom 2, CID, 2005.
• Euđenio Garen, Italijanski humanizam: filozofija i građanski humanizam u renesansi, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
• Bogdan Suhodolski, Moderna filozofija čoveka, Nolit, 1972.
• Frano Čale, Frančesko Petrarka, Književna smotra br. 3, 1980.
• Frano Čale, Petrarka i petrarkizam u slavenskim zemljama: radovi međunarodnog simpozija, Liber, 1978.
• Hugo Estensoro, Reci Lauri da je volim (prevela Nataša Vavan), Zlatna greda, 2005, br. 41
• Mirka Zogović, Književna prožimanja, Rad, 2000.
• Milutin Golević, Na lepom licu i smrt beše lepa, Stvaranje, 1995, br 11-12

Preuzeto sa: sr.wikipedia.org/sr/Франческо_Петрарка