Zar su oni pali s’ neba,
I takva sudbina im treba?
Oni su jedna žalost i tuga,
samo žele dom i svog druga..
Množi se brzo tuga njihova,
U očima plahim milion strahova,
Drhtavi pogled oni jedva dižu,
A udarci i muke za vrat im se nižu..
Na ulici tako tužni i gladni,
Šetaju putem bez povratka jadni..
Taj put je bolan i dug,
Zato udomi psa i budi mu drug.
Mnogo njih sad je bez doma,
Boje se oni munje i groma,
Sad vec i senke svoje,
Zar to ne vide oči tvoje?
Tako mnogo straha i boli,
A nikog da iskreno voli,
Oni čekaju dane bolje,
Ali polako ostaju bez volje…
Bar dajte im koru hleba,
I njima da jedu treba,
Da ih pomazi ruka neka,
To njihova njuška čeka..
Pomiluj i kaži mu neku reč lepu,
Usreći te oči, oteraj im strepnju..
Ili ga udomi, odvedi ga kući,
Ako nećeš ništa, nemoj ga ni tući..
Sve više ih je sada,
sve više na ulici strada,
Za njih sad ljubavi nema,
Uvek su zaboravljena tema..
Polako već ostaju bez volje,
Čekajući te dane lepše i bolje,
Al njih nema i neće nikad doći,
Uskoro bol će zauvek proći..
Odjednom čuje se škripa guma,
I nastaje neka tišina čudna,
Da boli sve polako prestaje,
Gasi se život,muka nestaje..
Oni su sada iza duge,
Tamo uopšte nema tuge,
Sve je šareno i puno je hrane,
Tamo svi oni zaleče rane..
I majka tad sretne dečicu svoju,
bačeni davno u džak za soju..
Sada ih niko ne dira više,
Bol se iz duše brzo izbriše..
Svi zajedno sada su srećni,
Daleko su sada dani teški..
Jednog dana svi će tamo gore,
Zato učini nešto da stvari budu bolje..
Nikola Stojković
19.6.2021.
Ostavite komentar