Prestigli me sati teretni i vreli.
Za vratom mi diše prethodnica pakla.
Oštro, zlatno trnje izgreba mi noge,
dok bežah od besnog sunca što me zakla.
Sad mi kapi krvi zmijske vatre sišu,
u zamenu bljuju otrov od pepela,
a prljavim prstima pipaju mi ranu
avgustovskih dana deca oslepela.
Kamenom od ognja bijem se u teme,
da padnem u baru što daruje nesvest,
jer je neizdrživ taj preteći pogled
kojim, držeć’ čekić, posmatra me Hefest.
Ostavite komentar