Slutim svoje ime

Ksenija Kalezić

Slutim svoje ime.
Praporcima žuči što nose lice sreće
na vetrovima ljutim,
kraj ko zna kojeg grada.
I mrtvac beli, pa ne ume da ćuti
a ja još svoje ime samo slutim.
Zgazim korakom više no što znam
kad ruke pružam,
ne poznam šta dam
a dadoh, neka ide!
Kratko mu ovde beše
ne pitah, ali ono ima svoje ime
i koje da je, od moga je teže.
Zaboravih šta jednom htedoh
ili samo reči
Telo mi je lažni svedok
zaborav mi njega leči.
I svaki bol zna da treba da boli
prosjak uz čije skute da moli
žuta da mili i modra da bludi
loš da zavara, ludost da sludi,
A ja još svoje ime samo slutim.

Ksenija Kalezić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*