U ponorima,
dubokim i crnim,
sav od hladnoće trnim.
Otvorio sam oči širom,
sve crno, nemirno,
kao vetar.
Samo blag miris,
nesigurnosti i straha,
para nozdrve.
Sumnja je uzela maha.
Slabost u kolenimma,
ne da mi da se vinem
i pobegnem iz sebe.
Ne da mi da prekinem,
svaku nit koja me vezuje
za mesto i vreme.
Ne želim da budem ovde,
i da u ograničenom obitavam.
Ne želim da satovi rade,
i vreme teče, dok spavam…
Tamo bih, gde je tvoj osmeh, da vekujem. Velika dosada ovde je zavladala, kao da se neki lament vinuo iznad grada, kao da te večeras očekujem. Evo sad zurim u stidljive zvezde, koje polako započinju […]
Ja sam bolestan čovek, zao čovek. Ja sam sujeta, oholost, samoljublje. Ja sam zloupotreba čovečanstva. Ja sam ljubomoran i zajedljiv. Kad mi dao ljubav, uništio bih te. Kad mi dao hleb, zamrzeo bih te. Jer […]
Znam šta bih sa tobom… Samo se opusti i prepusti… Odletećemo u daljinu. Saznaćeš kakav je osećaj kada ti se oblaci zalepe za čelo, i kada ti se magla uvuče u kosu. Saznaćeš kako je […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar