Beatriča

U nekom pepeljastom sažganom kraju golom
dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom
i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga
oštrio kamu misli tocilom srca svoga,
videh u samo podne nekakav crn, natušten
i buronosan oblak na mojoj glavi stušten,
a porocnih duhova na njemu celo stado,
zluradih patuljaka što svud se pletu rado.
Počeše hladno da me sa sviju strana mere
i ko svet pred budalom začuh kako se cere
i ćućore, sve razne znake razmenjujući
i sve očima jedan drugom namigujući:

-“Gledajte natenane:karikatura prava,
ta senka Hamletovo držanje podržava,
pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana.
Nije l gledati tužno ovoga bonvivana,
tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu,
koji, jer ume vešto da igra svoju rolu
želi privući pesmi svojih bolova kopce
i potoke i cvecće i orlove i popce,
pa čak i nama koji sve to smislimo davno,
te poznate tirade recitovati javno?”

Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina
viša no oblak, dusi i cela dreka njina)
prosto na drugu stranu da skrenem pogled gordi
da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi-
zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka
kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka,
kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju
i prodaje se njinom prljavom milovanju.

Šarl Bodler

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*