„Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini,
veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena,
s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka
njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja…a zatim noć!
Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah
novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko!
Prekasno!
Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću,
ne znam kuda si nestala,
ti koju koju sam mogao voleti,
ti što si to znala!“
Ostavite komentar