Celo jutro pokušavam da napišem pesmu, ali mi pesma izmiče. A bila je poznata snovima mojim.
Moju pesmu je požnjela čežnja. I sve moje pesme su potonule u dubine navrle čežnje.
Kad bi me pustila, samo, da se vinem u to osamno bespuće i nebo zavičaja i raširim krila u sjaju njegovog sunca.
Sasuću pesme svoje u carstvo to i neka se bol istopi u pesmama mojim. Prosuću ih po drumu gde žive uspomene, kako bih mogao sa njima da delim oblake i kišu, vetar i sunce.
Ko može lišiti nebo njegovih oblaka, nestvarnog plavetnila i lepote?
Neka se lјubav istopi u lepoti, a bol u pesmama mojim.
Razotkrio sam svoj život u pesmama svojim od kraja do kraja i ništa nisam sakrio i zadržao za sebe.
Još nosim u sebi lјubav i lepotu, ali i bolna sećanja i mnogo bdenja u očima mojim.
Putnik sam u srcu, al’ duša moja bludi u čežnji i ne znam kako da je umirim.
Moje pesme rasute po drumu dele svoje mesto u srcu zavičaja, gube se u oblake i nebo i traže nemoguće.
Pokušavam da ih zadržim i obuzdam, ali ne uspevam.
U mom životu postoji bezbroj puta, a samo je jedan ostavio traga.
Iz dana u dan pokušavam da zaboravim sve ono što mi nanese bol u prošlosti.
Ja mislim na onaj dan kada sam odlazio od kuće, a selo je ostajalo kao svetionik obasjano u sjajnoj mesečini.
Kako smo odmicali, sve se više gubilo u pomrčini i sve mi je više nedostajalo.
A za sve to se nisam borio i ništa od toga nisam želeo.
Koji bi putnik napustio svoj dom, a da se ne vraća?
Ja čujem u svojim osamnim mislima poruku prošlosti.
Kao priviđenje u plavetnilu nebeskom ja slutim u dalјini dva para čežnjivih očiju i taj zvuk čarobne svirale, koja bi prekinula njihovo ćutanje.
Taj poslednji zvuk svirale, i dalјe, dopire do mene.
Ah, ta nostalgija dušu mi slama i lomi moje srce.
Ostavite komentar