Nađoh se ovde na ovom polјu širokom,
zbog nepogode tu sam se obreo,
daleko od zavičaja i rodnog kraja,
po sjajnom suncu sred ravnice ove,
gde se nebo sa ravnicom spaja
i sjajno sunce, lagano, zamiče.
Hodam kroz polјe vijugavim drumom,
dok slavuj u žbunu svoju pesmu sriče,
i slušam u mirnoj i tihoj ravnici,
kako vetar tiho i na mahove, šumom
u talasima savija, nemirno i lako,
zrelo klasje žitno u plodnoj ravnici,
I slušao bih dugo u tišini, tako,
dok je sjajno sunce pržilo na nebu,
da se jato ptica iz pšenice ne vinu
u visine nebeske, međ oblake sive
i na čas mi prekinu tu bajnu tišinu,
a žito se rasprši u biserne njive.
I slušam i gledam, al’ kao da snivam,
dok vetar mi šapuće nemoguće nade,
gledam i tražim što ne mogu naći,
a pronalazim sve što ne tražim.
Mogu da skačem, vičem, il’ se lјutim,
kraj žitnice ove niko neće čuti.
I dok, tako, lutam po polјima ovim,
ko gubitnik strašni, bez puta i cilјa,
a snovi se nižu pred očima mojim,
ja se vraćam, natrag, u stanište grada.
Sunce je na zalasku i skoro će veče.
Ah, uzaludna čežnjo! Gde je ta nada?
Ostavite komentar