Belo brdo meseca ozari zemlju.
Da se med prospe iz svih košnica
u selu, ne bi noć bila sladja.
Noć ili dan, ili oboje: noć kao dan,
samo lepša.
Sad i vrbe u dolji liče na breze!
To nije mesečina, već mleko.
To nije ptičije mleko,
već mleko mesečine,
lekovito mleko od mesečevih koza.
Oni koji spavaju, propustiće
najlepši san, oni koji su budni,
veoma su mi bliski, iako ne znam ni
ko su, ni gde su, ni zašto bdiju.
Sve moje brige, zveri što su me
vazdana vijale po vrletima, miruju
sad u dolji kao stado ovaca.
Strepim samo da moje disanje ne
poremeti savršeni mir drveća.
Bože, kako je lepa zemlja, kako je
lepo što sam živ i što je vidim!
U ovom trenutku praiskonske lepote
ja nemam bliže rodbine
od drveća i meseca.
Slutim da me neko čeka na jednom
od onih srebrnih brežuljaka, pod
jednim od ovog mnogobrojnog drveća.
Pa ako treba ( a treba ) noćas
nešto da mi se desi, neka to bude
Žena.
Dan ove noći da pamtim do sudnjeg dana!
Ostavite komentar