Sunce je obasjalo i nebo je plavetno svetlo.
Pođoh drumom gde, nekad, beše dom moj.
Još od reke primetio sam da je prozor zatvoren.
Gledao sam u prozor, a znam da me niko ne čeka.
Ja se prisetih onih dana, kad sam dolazio sa dalekog puta, a majka me na prozoru čekala.
O taj prozor, i dalje, rastužuje moje srce.
Pođoh dalje sa svojim otužnim mislima.
Stajao sam dugo ispred svoje opustele kuće, ne znam zašto.
Oklevao sam, neko vreme, a onda sam ipak ušao u dom svoj u koji odavno niko ne ulazi.
Ne čuju se više zvuci svirale i očevih gusala, dok majka u kuhinji pogaču peče.
Sve je, tako, tiho i ledeno!
Samo se čuju moji koraci, dok su me slike sa zida prodorno gledale.
Iz mene su misli pomamno izvirale.
Ne, to nije utvara, samo ledena stvarnost.
U ovom domu su sada iste i dani i noći, a pesme su zaćutale.
Izađoh iz kuće na svež vazduh!
Seo sam na klupu u hladu od topole i dugo razmišljao.
Kuća beše oronula, taraba porušena!
Njive behu zapuštene i livade zarasle u trnje. Samo je jedna pčelica letela i tražila cvet na ovom polju tuge.
Sve je utihnulo!
Ne šumi lišće na drveću, u reci voda miruje. Samo po neka ptica na drveću cvrkuće.
Preko reke zapuštena stara vodenica.
Pođoh, malo dalje, do izvora da se osvežim.
I izvor beše porušen!
Nekada je bio lepo ozidan i ledena voda je stalno tekla kroz cev i mi smo išli da natočimo sveže vode. Putnici namernici su tu svraćali da bi se osvežili i odmorili, pre nego što bi nastavili dalje.
Vraćam se drumom natrag!
Zatim su došli neznani ljudi i sve porušili!
Ostavite komentar