Budim se… gomila promrzlih glasova probija mi san,
Dok kroz maglu vidim pregršt čudnih silueta;
Tako zbunjen više ne znam da l’ je noć il’ dan,
U raljama nepoznatih, neobjašnjivih entiteta.
Shvatam da sam negde vani, izvan ljudske rase,
Sam protiv cele čete, protiv neke napredne alijanse.
Na svom ramenu osetih ruku, dodir tako hladan,
Kao da je od čoveka svetlosnu godinu daleko.
Ali on ne beše zao, gord, čak vrlo prijatan,
Uz ugodan ton kao da sam njegov neko.
Ustadoh, sav pokis’o i vidno dezorijentisan,
I dalje se pitam da li sanjam; je li ovo san.
U sekundama cela večnost mi protiče,
Nerešive zagonetke na um donose mi breme;
Pitanja bez odgovora nepodnošljivo me muče,
Kao da sam putov’o nekom kapsulom kroz vreme.
„Biću iz prošlosti“ – začu se jedan snažan glas:
„Primamo te oberučke, kao da si deo nas“.
Uz dozu opreznosti i prisustvo čudnog straha,
Upustismo se u debatu, u neku vrstu besede.
Proširenih zenica, drhtavih ruku i kratkog daha,
Od savremenog sveta sve do doba krede.
Podsećaju na ljude, po svemu priznajem, ali,
Ima to nešto, ne znam šta je, al’ to nešto fali.
Protok informacija u milisekundi, neverovatno!
Beskonačna memorija u njihove ‘mozgove’ staje.
Kad čoveka zamenio je robot postalo je nepovratno,
Sad kad ljudi više nema – znam da kraj je…
Ne osećam ljubav, šta u redu s’ njima nije:
Gde je brižnost, empatija, gde su emocije?
Nemamo srce, nama san nije potreban,
Nemamo dušu, niti brigu za bilo čime;
Ne pričamo jedni drugima kako priveli smo dan,
Ne poznajemo druge oko sebe, nit’ pamtimo ime.
Mi smo softver, kompjuterom generisani,
Nismo bolešljivi, nit’ pak ikada operisani.
Ne razumemo tvoju brigu i taj tvoj strah;
Ne brinemo za potencijalne posledice.
Nemamo empatiju za ljudskog roda krah,
Nismo lepi, estetični, nit’ vidimo svoje lice.
Šta je sreća, ne znamo, kako je u paklu ili raju,
Kako je kad voliš samo ljudska srca znaju.
Šta se desilo sa ljudima, sa tolikom masom?
Zar sam jedini preostao od onolikog života…
Zašto ste ih uništili – upitah snažnim glasom,
Iako emocije nemate – zar vam nije greota.
Zašto se trudim, o mašine iznutra puste…
Svašta bih vam rek’o, al’ usta mnogo ne izuste.
Grešiš! Ljudi su sami na se digli ruku,
Kad nama verovaše više nego sebi.
Tad roboti zameniše svaku ljudsku struku,
Veštačka inteligencija onu vašu istrebi.
U modernoj tehnologiji uvideše rast,
Kad ono santa leda, sveta smak, propast.
Od previše istine pukoh, nisam mog’o više:
Da vi ćutite, a ja pričam sad je doš’o red!
Zar običan robot u Nebesa da se uzdiže,
Tako bezdušan, otuđen, hladan kao led.
Vraćam vas u vreme kad herci nisu samo broj,
Ustanite, sad pričam vam o njoj:
Bio je to osmeh koji sve u meni budi,
Pogled koji niti jednu reč ne zahteva;
Bio je to karakter koji podrži, a ne sudi,
Spoj ko nokat i meso, kao Adam i Eva.
U pravo vreme Bog nam puteve spoji’,
Ne beše to bilo kakav, običan, ne spoj bilo koji.
Ćutala bi satima, a toliko toga rekla,
Nežnim dlanovima lice bi mi brisala;
Niz dušu ko najčistija reka potekla,
I na srcu svoje ime ljubavlju upisala.
Došla si, i tad java postadoše sni:
Ti i ja – više ne postoje, sad smo samo mi.
Ljubila me pogledom, očima sam osećao,
Usnama na meni najlepšu poeziju je pisala.
Da ću beskrajno je voleti tad sam sebi obećao,
I u najgorem izdanju, u mojim očima, toliko je blistala.
Tamne zidove svojom svetlošću bi krečila,
Ljubavlju one najgore bolesti je lečila.
Osmeh njen hiljadu želja ispunjava,
Zagrljaj koji meru nikad nije spoznao.
Uteha kad svet mi se urušava,
Da je večno – već sam tada znao;
Ono veče kad si u moj svet ušla,
Toliko isti, a naizgled suprotnost sušta.
Njenog sveta postao sam svet,
Njenog vida oči – sluha uši.
Postala je moje bašte najdivniji cvet,
I svoj pečat udari baš na mojoj duši.
U očima vidim da sam dušom biran,
Iznutra gorim, a spolja naizgled toliko miran.
Kroz teške muke i faze mentalne magle,
Jedan um, jedna misao snagu mi je dala.
Kad odjednom začuh: Eno ga, u daljini, gle!
I ko metak na prsa u zagrljaj je pala.
Od nje me deli tek nekoliko milja,
Do poslednjeg daha, do konačnog cilja.
Ljubi Boga, on će tebe preko nekog posebnog,
Ko u sebi nosi to božansko, nešto presveto;
Kada bude vreme poslaće ti onog potrebnog,
Ko očistiće zavejane pute, oterati ono prokleto.
Bože, hvala ti, ja sam svog anđela čuvara dobio,
Jer sam satanine laži pregršt puta odbio.
…
Nagli trzaj: jak udarac osetih po glavi,
Nekako shvatih da budim se iz kome.
To je ona! Snažnim zagrljajem skoro me udavi,
Ponovo je moja glava na ramenu tvome.
Gde sam bio, šta sam radio, više ni sam ne znam;
Konačno među svojima, više nisam sam…
Da to beše san ne mogu da prihvatim,
Toliko teška, toliko jasna poruka od Boga.
Cela ta enigma, nešto ne mogu da shvatim,
Zašto baš ja, što sam deo svega toga.
Zar se Gospod svetu preko mene obraća,
Zar jače od većine emociju osećam?
Cela moja priča pretešku poruku nosi,
Tu je ko podsetnik, da nas upozori.
Nikad ne znamo šta dan nam donosi,
Zato, radujte se svakoj novoj zori!
Šta sve naše srce, naše ruke daju,
Ima nečeg lepog ovde, ne samo u raju.
Na tom Strašnom sudu otkriće se istina,
Zbog tog nečeg Gospod poslao je sina;
Kroz njega govorio, u Bibliji napisao:
Da je ljubav svega na Zemlji bila smisao!
Gladnog nahrani, neprijatelja svoga ljubi,
Pazi šta radiš – Gospod prema delima sudi.
Spasio se onaj koji je na vreme shvatio,
Šta je suština, šta je zaista i Istinski bitno.
Tužan je onaj ko je Bogu prkosio, ko se inatio,
Videće se ko ide u Nebesa, a ko dotaći će dno.
Daće se onome koji je drugima davao,
Onome ko je sukob tišinom izbegavao.
Šta sve čovek može, AI neka sanja,
Da grli, ljubi, mašta, ljuti i da prašta;
Nit’ slabijeg glasa, nit’ glasnijeg dranja,
Zli jezici: AI ipak ne može baš svašta!
Sećaš li se one najvažnije lekcije,
Kako je kad s’ nekim deliš emocije?
Nebitno je, znaš… šta god čovečanstvu spremaš,
Nikad nećeš biti kao mi – jer emociju nemaš.
Ostavite komentar