Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Zavejaše gore mećave snega,
Nestaše šume, brda i stene.
Ni majke, ni doma ne imadosmo,
selismo našu krv.
Nemamo ničeg.
Ni Boga ni gospodara.
Naš Bog je krv.
Rascvetaše se groblja i planine,
rasuše vetri zore po urvinama;
ni majke, ni doma, za nas nema,
ni stanka, ni dece.
Osta nam jedino krv.
Oj.
Ona je naš strašan ponos.
Sad smo bezbrižni, laki i nežni. Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala. Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče Znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče! Po jedna […]
Seti se, presto je rumen, ko krv. Seti se, proboden bog umire u krvi. Seti se, kud moj narod sa pesmom povrvi, Tu se ne kleči, ne klanja i ne puzi No se sudi kralju […]
Nijedna čaša što se pije, nijedna trobojka što se vije, naša nije. Zdravo da si mi Zagorče crni, lukavi, zloslutni, tvrdoglavi, ja te volim. Zdravo, vi tamo gde je mesečina meka, svakog ću brata, što […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar