Koračaš prstima
stazama mog tela.
Ideš lagano, ne žuriš.
Ponekad se u hodu izgubiš negde
i ja se tad izgubim.
Pričaš mi prstima,
šapućeš njima nežno,
od toga snažno mi drhti telo,
a jecaji moji,
remete noćnu tišinu.
Njihovim putem,
nepogrešivo idu usne tvoje,
vlažne i vrele.
Ne mogu se izgubiti,
jer nežnim poljupcima prate,
užarene puteve, moga tela plam
i samo još više, raspaljuju žar.
Ne vezujte pesniku ruke, ne terajte ga da pazi gde stavlja tačku i zarez. Bilo bi kao da stavlja senke u ovo lepo sunčano jutro. Ne tražite da ukloni perje ptici što slobodno leti. Jer […]
Nikla sam iz ove ravnice, čvrsta, postojana, široke duše, kao prostranstvo oko mene, bogato lepotom, ljubavlju i mirisom svojih nepreglednih polja. Sazdana od zemlje crne, lepljive al plodne, što samo zna da daje, bez koje […]
Ne možeš biti pesnik, ako nisi tužan. Nas, tuga pokreće, nosi i reči rađa. Reči se nižu lako, jer je i bola mnogo i u nama se nastanio nepresušni izvor tuge. I ne smanjuje se […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar